I bogati plaču

O tome da sreća nije u parama govore pesme i anegdote, crkva se ubi da dokaže proleterijatu kako treba trpeti ovozemaljsku sirotinju jer se na onaj svet ide po kriterijumima koji nemaju veze sa debljinom buđelara.

I bogati plaču, i o tome rado govore.

Ovih dana se jedan bogataš „u svojstvu građanina“ javio srpskim organima tvrdeći da je na svoju ruku organizovao naoružanu grupu Srba na severu Kosova, prenos oružja i minirane barikade.

Kosovska policija je efektno pokazivala slike iz dekadentne vile istog čoveka na jezeru Gazivode, utvrđenja vrednog milione. Hoće da je oduzmu i tamo prave stanicu jezerske policije.

Krvavi dan u Banjskoj tako je odneo još jednu žrtvu. Neko je onde izgubio glavu, a neko vilu.

Oni koji su izgubili glave položeni su u zemlju i oplakani, tabloidi su poslati da opišu „lelek koji lomi sumornu tišinu“ i „tugu do neba“. Onaj koji je izgubio vilu pobegao je u Beograd da napravi nekakav dil.

Potreban je znatan propagandni napor da se od Milana Radoičića napravi knez Lazar ili, još zgodnije, spartanski kralj Leonida, koji je na veliku silu poveo samo trista najboljih ratnika… pardon, trideset naivnih ljudi u rasparenim uniformama, priučenih oružju.

Romantika mita o Lazaru i Leonidi je u tome što su, vodeći ljude u smrt, i sami poginuli. Radoičić je, eto, ostao bez vile.

Propagandna mašinerija vlasti u Srbiji je potpuno zastranila. Ne znam da li Vučić još masno plaća spin-doktore iz Izraela – ako ih plaća, bilo bi uputno da ih sluša.

Umesto toga, prvi među nama propagandnu liniju diktira sa televizije. Dok se ne pojavi, niko ne sme da pisne. Kad se pojavi, poželjno je hvatati beleške i razraditi teze u sutrašnjim tabloidima i stalnim zasedanjima „analitičara“ kojima životi prolaze između Dedinja i Zemuna, od Pinka do Hepija, na radost beogradskih taksista.

Kažem, propagandna mašinerija je zastranila. Potrebno je baš mnogo drskosti i potpuna odnarođenost da se Radoičićev „patriotizam“ dokazuje time što je bio spreman da reskira – vilu.

„Oni su mislili da su ga kritikovali sa tim bogatstvom“, rekao je predsednik Vučić u „Ćirilici“ kod Milomira, čoveka koji ne servira pripremljena pitanja na predsednički volej već umetničkim dojmom daje šlagvorte.

„A on je time pokazao ‘meni to bogatstvo ne znači ništa ako moja porodica i moj narod nemaju slobodu’“, dodao je Vučić, opisavši Radoičića kao čoveka koji „nije akademik, niti slikar, niti književnik“ već tip sa ulice „koji je uvek bio uz svoj narod“.

Do poslednje vile, do poslednjeg hotelskog kompleksa, restorana i nameštenog tendera – uvek uz svoj narod.

Vašeg kolumnistu malo šta iz opusa političke propagande može da zapanji, ali ga ovo jeste zapanjilo. Može li stvarno narodu da se proda priča o stradalništvu jednog kriminalnog veleposednika?

O Lazaru, koji nije ostao bez glave nego bez jedne nepokretnosti? O Leonidi, koji je hrabro žrtvovao delić svog bogatstva dok su tuđa deca ostala bez očeva?

Može biti da Vučić nema kud. Za razliku od Belivuka i sličnih sirovina, Radoičić je delatnik sa kravatom. Nije akademik, slikar niti književnik, ali je verovatno dovoljno promućuran da trguje onim što zna. Vanredno dobro je upućen u omertu, mafijaški zakon ćutanja onde gde svi znaju previše.

Radoičić je svima valjao kad je trebalo Srbe korbačem uterati u „kosovske institucije“. Ispijao je kapućino sa prištinskim vladarima, ni stranci nisu imali zamerki, ta svugde ima takvih ljudi za grube radove koji nisu ni akademici ni slikari ni književnici.

Tada nam prištinski kanali nisu prikazivali dekadentnu vilu na jezeru nego su se kao sada setili, kad im je Banjska legla kao budali šamar da pravdaju meko proterivanje Srba koje sprovodi Aljbin Kurti.

Radoičić se nije libio da isprlja ruke kad je trebalo uspostaviti srpsku sabornost na Kosovu. Poneki automobil je valjalo dići u vazduh, nekome pripretiti, nekoga kanda i ukloniti, ali sabornost u vidu Srpske liste je vaspostavljena. Završilo se fijaskom u Banjskoj.

I sve je to Radoičić naplatio debelo, nije lako sa „ulice“ doći do statusa kontroverznog biznismena.

Ali, kome su Radoičići i njihovi grubi radovi stub vlasti, onaj od njih može i da strada. Prethodno će morati da ih hvali kao patriote koje rade za svoj narod.

Sve kao Lazar, kao Leonida. Pa nekome ode glava, nekome ode vila, nije vreme da se bude sitničav kad nam ceo svet radi o glavi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.