I šta ćemo sad?

Od toga je ispao otužni pokisli miting sa kojeg su ljudi gledali da uteknu. Prvog među nama je od prolećnog pljuska više brinulo što je skup njemu u čast bio fijasko kod najvažnijeg: ipak ih nije bilo više.

Mora da posebno boli što, uprkos naprednjačkim zvonima i praporcima, spiskovima i autobusima, protesti protiv nasilja okupljaju više ljudi koji dolaze svojom voljom. Ta dobrovoljnost može, doduše, da nas navuče na jednu stranputicu, ali o tome nešto kasnije.

Naprednjaci ni mešavinom vojničke organizacije i prinude više ne uspevaju da ostave utisak nepobedivosti. To ne mogu da sakriju ni kadrovi Pinka koji je u petak izbegavao široke uglove i snimke iz vazduha, jer bi se videlo kako kišobrani odlaze sa, na kraju, praznjikavog platoa. Informer je na dan mitinga objavio na naslovnici kako Vučića čeka dvesta hiljada ljudi, i tako izmislio novi žanr – izveštaj sa događaja koji tek treba da se desi.

Tužne paramedijske vratolomije možda mogu da prevare još po kojeg penzionera, ama ne mogu da prevare samog Vučića. On je iz predostrožnosti komandovao promenu taktike: svi smo drugari, svi protestuju jer vole Srbiju, dajte da pričamo, evo rekao sam Mitroviću da ugasi „Zadrugu“, pa budimo ljudi i budimo jedinstveni jer eno Kurti i drugi neprijatelji samo čekaju da se pokrvimo međusobno.

Tu mu kao specijalni efekat dođe formalno napuštanje čela partije, e da bi se Vučić ukazao kao lider opštenarodnog pokreta. U septembru sam ovde pisao o tom pokretu kao „rebrendiranju“ SNS ili, što bi naš čovek kazao, isto sranje, drugo pakovanje.

To je trebalo da bude pretposlednji korak u emancipaciji Vučića od bilo kakve formalne uloge (on ionako nije predsednik zemlje ili partije, nego oberkancelar svega). U poslednjem koraku bi Vučić batalio svaku funkciju i zemlju vodio kroz neprestana gostovanja na televizijama odakle bi hvalio, kudio, izdavao naredbe i diktirao pravce nezadrživog razvoja.

Vučić je osnivanje pokreta planirao kao parapolitički događaj koji bi razmrdao učmalu političku scenu. Ali, sada mora da žuri gonjen zbivanjima na koja nije mogao da utiče. Ni na to da jedno dete i jedan mladić reše da naprave pokolje, ni na to da pokulja nagomilano nezadovoljstvo protiv režima. A bogami ni na to da opozicija – konačno – nacilja pravu metu, naime Vučićevu medijsku mašineriju.

Pokazuje se da je tu suština naprednjačke uprave. Vučić bi pre dao i Gašića i Vulina nego Oliveru Zekić, ili kako se već nazivaju ljudske alatke bez posebnih svojstava što su postavljene u REM. Pre bi dao Anu Brnabić nego Mitrovića i Peconija. U Srbiji je na snazi televizijska autokratija.

Tu se vraćamo do brojki sa ulica. Naime, građanin koji dobrovoljno šeta verovatno ima jaču kičmu od onog koji je doveden na miting, ama i jedan i drugi na izborima imaju po jedan glas. Sistem u kojem jedanaest zavedenih, prevarenih ili prinuđenih ljudi može da nadglasa deset informisanih građana nije posebno dobar sistem – ali je i dalje bolji od svih ostalih.

Što vodi opoziciju pitanju svih pitanja (na koje godinama nije našla odgovor): kako da energiju sa ulice pretvore u neku organizaciju, u glasove i na kraju u osvajanje vlasti? Kako da, prethodno, isposluju da se idući izbori odvijaju u iole fer uslovima?

Pitanje je tim teže što ljudi na ulici misle svojom glavom pa se razume da o nekim stvarima misle različito. Nekima su protesti previše ili premalo srpski, previše ili premalo radikalni, previše ili premalo politički. Uvesti masu u kakvu-takvu disciplinu nije lako, ali je neophodno ako se hoće politički uspeh.

U suprotnom, energija i mešavina tuge i besa imaju rok trajanja, što se lepo videlo tokom prethodnih talasa protesta. Kad se ljudima učini da šetnja postaje prazni ritual, onda radije odlaze da za svoj groš šetaju Kalemegdanom ili Košutnjakom.

Vučić ima bele figure, vreme na satu curi. U završnici će igrati na iznurivanje i razdor protesnog pokreta, na to da će sukobi na Kosovu potisnuti domaće nezadovoljstvo u drugi plan. Vučić zna da mu odgovara i remi, ali već mu se omaklo par nervoznih poteza. Pitanje je samo da li će druga strana imati dovoljno čvrste živce pre nego što padne zastavica.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.