Idu jahači apokalipse, ide Vučić sa sardinama

Dok je to pre dve godine išlo, jahao je iza bolesti (pandemije), kao brižni, ali strogi otac. Sada je recept isti, a jahači apokalipse iz Ukrajine donose rat i, možda, glad.

Dok svet hipnotisano gleda rusku invaziju, dok se razmatraju atomske sankcije i atomske bombe, predsednik Srbije kaže da ima pšenice, soli, pirinča i konzervi sa sardinama barem za šest meseci. Jedino sa Kinezima treba da se vidi za mleko u prahu. Zato, kaže, narod ne treba da brine i stvara zalihe.

Neupućenom građaninu to je jasna poruka da što pre stvori zalihe. Jer, zašto bi, zaboga, predsednik jedne zemlje niotkuda prizvao glad kao realnu pretnju, da bi je onda lečio fotografijama punih magacina?

Za užitak potpune psihoze, režimski čauši su zapali u erekciju koja traje od početka ruske agresije. Pored naslova o genijalnoj Putinovoj taktici i ukrajinskom kukavičluku samo fale fotografije glodura tabloida kako blaženo svršavaju. Ovih dana se i urednica Sputnjika grčevito bori da najviše obožava Vladimira Vladimiroviča.

I publici manje sklonoj tabloidima bilo je dovoljno da na televiziji čuje sirene iz Kijeva i Harkova, pa da se probudi kolektivna trauma iz 1999, kao da Avram Izrael preko Studija B opet govori „Pažnja, pažnja, vazdušna opasnost za Beograd!“ Koliko puta treba pomenuti zalihe špageta i nafte pa da vam duh prošlosti došapne „devize, devize“ i da pred oči izađu slike praznih rafova?

Upućeniji građanin će se pak setiti da je kampanja, da su početkom aprila neki izbori, danas u dubokoj senci rata u Ukrajini. Vučić je, kaže, ostario za deset godina u poslednjih par dana. Čitajte ovako: sve ranije pretnje koje su vodile predsednikovim neprospavanim noćima i apstinenciji od hrane i pića, sve to nije ništa u odnosu na ovo.

A kad je tako, zna se za koga treba glasati da protera brod kroz stenoviti plićak. Sigurno ne za neke lopove i tajkune, koji pričaju o kriminalu i korupciji, Rio Tintu i kupljenim diplomama, i to sad dok je Srbija u vrtlogu svetskih zbivanja.

Cinizam na stranu: Vučiću nije lako da ovih dana spase srpska muda iz procepa između Zapada i Istoka. Taj vreli krompir niko ne bi hteo. Ali, zar da se protraći tako dobra kriza pred izbore?

Neka bude ovde pomenuta mogućnost da čudo potraje tri dana – u Srbiji je svako čudo figurativno trodnevno – da se sklopi neko primirje, pa da Vučić i njegovi mediji moraju da nađu drugu zanimaciju u finišu kampanje. Ako ovo potraje, onda režim u ionako polurežirane izbore ulazi sa još većom prednošću.

Jer, rat u Ukrajini je koska za opoziciju. Dok Vučić spašava narod od gladi i svetskih ala, opozicija može da izda pokoje saopštenje pa i ono mahom takvo da udovolji tzv. prosečnom biraču. Nije lepo napasti Ukrajinu, sankcija se klonimo, licemerni Zapad.

Te su poruke načelno u redu, ama ne donose nikakav poen u odnosu na vlast. Možda jer većina ljudi sluti da uklještenost između ruskog gasa i veta na kosovsku nezavisnost, te realne okrenutosti ekonomije Zapadu nije samo ni u prvom redu Vučićeva krivica. Drugim rečima, muda bi bila u procepu ko god da je na vlasti, jer prostor za geopolitičku neutralnost retko je kada bio manji.

Ali samo onaj ko je na vlasti može da obeća mladima po sto evra ako pobedi. Ili sardine za sve.