Imamo mi stariji i bolji genocid

U Jasenovcu je pobijeno stotinak hiljada nedužnih. Ako se pitaju najveći od svih Srba – to su valjda oni koji imaju obraza da pored sto hiljada stvarno preklanih vratova izmisle još – pobijeno je sedamsto hiljada Srba. Ili milion i četiristo hiljada.

Kako god okreneš, naš je genocid em stariji em bolji. On je takav da bi trebalo da vas bude sramota što pominjete vaše genocidčiće koji, štaviše, možda to i nisu nego su samo najobičniji ratni zločini.

Tako je nekako govorio patrijarh srpski Porfirije na vaskršnjoj liturgiji.

Nije baš tim rečima, ali kolumnista ima pravo da interpretira. Reč je, naravno, o Rezoluciji o genocidu u Srebrenici koju treba da usvoje Ujedinjene nacije. A evo sada i citata:

Porfirije je podsetio na stradanja Srba u dva svetska rata i rekao da „istinitost toga stradanja nisu morale da potvrđuju nametnute amoralne rezolucije: njih su svedočila sama stradanja, bez lažnih svedoka u licu neposrednih potomaka i posrednih sledbenika izvršilaca stvarnog genocida“.

„Zbog toga danas snažno podižemo svoj glas i ukazujemo na apsolutnu neistinu i pokušaj nebivalog istorijskog revizionizma, u kome se nastoji da prostom inverzijom srpski narod, žrtva višestrukih genocida i etničkog čišćenja, bude proglašen za počinioca genocida.“

Nakon aluzije da o Srebrenici „lažno svedoče“ potomci i sledbenici nacista i ustaša, da se vrši „istorijski revizionizam“, patrijarh je rekao da „ne umanjujemo razmere zločina u Srebrenici“.

Uzmimo da je tako, da mnoge u Srbiji žulja tek pravna kvalifikacija masakra jer u regionalnom „suočavanju sa prošlošću“ nekim drugima daje veću toljagu u ruke.

Ali, da je tako, zar bi onda sa nacionalnih frekvencija Ratko Mladić bio slavljen kao heroj? Zar bi onda državna sila štitila njegov mural od, da prostite, jaja?

Zar bi se onda pokolj svezanih ljudi mogao i smeo uzeti samo kao trenutak razumljivog oduška u inače pravednoj borbi za srpsku stvar?

Vidimo da je i kod nas i u belom svetu neobično važno biti na ispravnoj strani genocida – pogledajte samo Bliski istok. Pojam genocida se razvio u ono što Nemci zovu Kampfbegriff – u slobodnom prevodu „pojam-oružje“.

Potreba da se nekako opiše užas Holokausta kao zločina nad zločinima porodila je čitavu kategoriju zločina zvanu „genocid“.
To je takoreći prestižna kategorija jer da nije, ne bi se svi o nju otimali.

Prelistao sam vesti, lako ćete u tzv. regiji naći i političare i novinska piskarala i nacionalne istoričare i predstavnike udruženja žrtava gde se trude da genocida bude što više, kao da „obični“ ratni zločini nisu dovoljni.

Etničko čišćenje Srba iz Krajine? Genocid. Zločini nad Albancima na Kosovu? Genocid. Pogrom nad Srbima na Kosovu? Genocid. Zločini nad Bošnjacima u Prijedoru? Genocid. Zločini nad Srbima u Bratuncu? Genocid. Proterivanje Hrvata iz Srbije? Genocid.

Mlaćenje genocidom i takmičenje u tome ko je žrtva većeg genocida jesu morbidni poker ljudskim kostima. Napisao sam jednom ovde, žrtve su samo jednom mogle biti preklane, streljane, spaljene – ali će milion puta biti upotrebljene.

Tako se stvar razdvaja od suštine. Užas zločina leži u sposobnosti i spremnosti da se neki „drugi“ svezanih ruku kolju, trpaju u gasne komore, živi spale, izgladnjuju, muče, proteruju.

Tu je suština, a ne u tome da li će i koju pravnu kvalifikaciju kasnije pripisati neki sud.

Holokaust bi bio jednak užas sve i da se niko nije setio da 1948. donese Konvenciju o genocidu.

Jasenovac bi bio jednako zlo i da nikad pravno nije definisano „ubijanje naroda“ kao zaseban zločin. Srebrenica bi bila ista strava sve i da se u Haškom tribunalu našlo sudsko veće koje ne bi dosudilo genocid.

Famozno „suočavanje sa prošlošću“ trebalo bi da se odvija odnosom prema zločinu samom, a ne prema presudi ili kvalifikaciji.

Da je malo sreće, iz spoznaje užasa zločina i spoznaje da su ljudi za to sposobni pod određenim okolnostima, nešto bi se naučilo.

Pa bi se radilo da se to nikad i nigde nikome ne ponovi.

Ovako, genocidima se razbacuje, oni se banalizuju i svode na brojke i presude, domaštava se i zaboravlja po potrebi, dopisuje i briše da se uklopi u ciničnu računicu.

Tako se kotrlja do iduće klanice koju će sigurno neko nazvati genocidom.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.