Imitacija naroda

Uzmimo, recimo, prvog među nama koji se obznanjuje malo sa Andrićevog venca, malo iz televizijskog studija po svom izboru i sve češće sa Instagrama.

Toliko se obznanjuje da i ovo malo normalnih medija to više ne zove intervjuom ili konferencijom nego „obraćanjem“. Tja, možda je tako i poštenije.

On kaže da mu ne treba ničija ljubav. Treba mu, kaže, poštovanje naroda, ali tek pošto deset godina ne bude na vlasti.

To se kosi sa njegovim planom da večno bude na vlasti. Pošto ne može da živi barem dva, tri paralelna života, on neće odabrati da testira ovo poštovanje naroda nego da se drži za moć i silu dok god bude mogao.

Njegova svita će ga braniti dok se drži, braneći tako svoje apanaže, tendere, fotelje i bonvivanstvo. Kad više ne bude išlo, oni će potražiti druge aranžmane da ne bi išli u Zabelu, a prvog među nama konačno prepustiti sudu naroda.
„Ja se borim za političko nasleđe, da u istoriji piše ko je podigao zemlju, gradove, ekonomiju, ko je vratio ćiriličko pismo“, rekao je još prvi među nama.

Koji to čovek pre penzije razmišlja o svom „nasleđu“? O ulasku u „istoriju“ čak? Možda isti čovek kojem sa pedeset i kusur još godi kad ga lažno proglašavaju najboljim studentom u istoriji.

Ali, šta će reći „narod“? Ne deset godina posle Vučića, nego dan posle Vučića? Šta „narod“ kaže sada? Naprednjačkim rečnikom pitano, koga to danas „neće narod“?

Recimo, narod se ukazuje petkom u 11.52 na raskrsnicama. Nije to ceo narod, naravno, nije ni masovan. Ali, narod je prisutan!

To ljuti vlast. „Ovo nije naš narod! Nama ne treba ovakav narod“, viču poput varoškog pandura iz „Tri karte za Holivud“.

U bitnoj meri se vlast temelji na tome što stvara drugi narod. „Pravi, bolji, lepši narod. Narod koji ume da sluša, da voli, da poštuje vlast. Koji zna koga je stvorio i kome treba da zahvali što postoji“, nastavlja varoški pandur.

Taj naprednjački narod gledajući režimske frekvencije više od decenije prilazi opasno blizu igli za lobotomiju. Korbačem se uteruje u autobuse i na mitinge, u kapilarne glasove i bugarske vozove.

Pa opet, kad valja volontirati za kontraskupove i ometati blokade – nema nikog. Nijedne makar gospođe koja pada u fras jer voli predsednika više nego sina, nijednog penzionera da objasni kako mu je zlatno doba, nijednog sitnog preduzetnika koji je procvetao.

Ni taj novi, naprednjački narod izgleda nije dovoljno pravi i dobar i ne ume dovoljno da sluša, voli i poštuje vlast niti misli da toj vlasti treba da zahvali što postoji.

Zato ulogu naroda preuzimaju naprednjački funkcioneri po sl. duž. i pokoji plaćeni kavgadžija-dokoličar slabije inteligencije. Oni glume građane i svađaju se sa narodom u blokadama, gurkaju, vređaju, prete da će gaziti automobilima.
Uopšte, mimikrija je metod ove vlasti. Imaju lažne građane. Napravili su novu medijsku scenu, brdo kablovskih kanala.

Neki analitičari nas kritikuju? Smislićemo mi bolje i lepše analitičare! Imamo naše profesore i intelektualce svih vrsta i profila, a nove ćemo proizvoditi na našim privatnim univerzitetima koje takođe imamo! Imamo svoje glumce, sportiste i pisce!

Ali ta maskarada polako stiže do krajnje granice. Narod je ipak teško imitirati.

Stotine stručnjaka i institucije pozivaju da se Generalštab zaštiti od bagera, krupnog kapitala i međunarodne korupcije. Rektorat ovog pravog univerziteta preti štrajkom. Advokati su u štrajku zbog sasvim treće stvari. Nastavnici su u buni. Partijski direktori pozorišta ljute se što glumci sa scene čitaju proglas. Mladi ljudi blokiraju fakultete.

Pa još – deca! Izlaze iz nekih škola da podsete na nadstrešnicu. Na decu čak ni ovaj režim ne sme da se ljuti, pa zato kuka da su deca politički zloupotrebljena. Tinejdžerima koji ne slušaju nikog imputira se da su tek marionete naopakih opozicionih nastavnika.

To će poći po zlu za režim. Ne mogu da izmisle bolju i lepšu decu jer su ova tako dobra i lepa. Nema rezervne dece. A onoliko su se borili za budućnost naše i, posebno, svoje dece!

Neposlušnost je zarazna. Varoški pandur to nije znao, mislio je da se sve leči pendrekom. Naš današnji vladalac misli da se sve leči kulisama, paralelnom realnošću, stvaranjem novog naroda.

Ako zbilja razmišlja o svom nasleđu, ulasku u istoriju i tome kako će ga pamtiti narod, onda mu ovih dana baš nije lako.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.