Institucije u množini

Čudni su putevi institucija. Kao u Kafkinom „Zakonu“, građanin je autsajder koji vidi tek spoljna vrata institucija, unutra je lavirint toliko komplikovan da je građaninu bolje da pun strahopoštovanja sačeka napolju da mu institucije saopšte odluku koja nije ništa manje od istine.
Presuda je konačna.

Građanin zna ponešto o tome ko je unapred pisao poternice-smrtovnice Ćuruviji, da su ga uhodili i tipovali, da iza svega stoji Državna bezbednost – ta institucija oduvek radi kao švajcarski sat.

Ali građanin to što zna i što govore dokazi može da okači mačku o rep jer građanin je amater.

Predsednik Vučić, kao prvi među nama, voli da kaže „pustite institucije da rade svoj posao!“ Predsednik je i sam institucija, njemu se tepa „šefe“ i „vrhovni komandante“, i od naroda se traži da mu slepo veruje što nas od Kafke vodi do Domanovićevog „Vođe“.

Kako je eksplicite rekao Dragoslav Bokan – državni reditelj i elitni tumač mudrih poteza predsednika – Vučić je „konjanik“ na čelu kolone.

On drži dizgine i sve zna. Informacije, recimo o Kosovu, tako su poverljive da ne može da ih kaže ni Vladi, a kamoli narodu. Svima ostalima, pripoveda Bokan, obaveza je da tog konjanika podrže i jašu za njim i sa verom u njega.

Takvo shvatanje institucija se građaninu svakodnevno servira sa Hepija, Pinka i drugih medijskih institucija koje imaju ausvajs od REM-a, još jedne institucije, da im je program sasvim po zakonu.

Gde još građanin treba blaženo miran da sačeka da „institucije urade svoj posao“?

Recimo, da pusti Ustavni sud da bez hitnje razmotri zahtev za poništavanje izbora zbog marifetluka od kojih su neki dokumentovani, a drugi snimljeni.

I ovde je stvar komplikovana i može da potraje dok Sud ne izvaga pravedno.

Kad pomislite da taj Sud snom mrtvijem spava, razmislite još jednom – institucija sebe svesno dovodi u stanje duboke meditacije kako bi došla do konačne istine.

To ume da potraje.

Ako prethodno policija, tužilaštvo i izborne komisije – odreda institucije – nisu reagovale na belodano preseljenje birača, kupovinu glasova nasred ulice, činjenicu da predsednik zaskače sa svakog malog ekrana, onda je to samo dokaz više da je građanin amater koji olako donosi zaključke.

Dublji uvid, shvatili ste do sada, mogu da ostvare samo ovlašćene institucije.

Građanin na isti onaj mačkov rep gde je već okačio sve što je mislio da zna o slučaju Ćuruvije još može da okači predrasude o smrtonosnim eksplozijama u fabrikama i rudnicima, o švercu oružja, otrovnom vazduhu, snimku sa naplatne rampe, padu helikoptera, vezama države i mafije, režimskim guzicama punim narodnih para, jer sve su to prazne priče dok institucije ne kažu svoje.

Ako nikad ne kažu, onda je to samo zato što nema šta da se kaže, raziđi se, narode, nothing to see here.

Kolumna ulazi u poslednju trećinu pa je krajnje vreme da se uozbilji. Onde gde se toliko priča o „institucijama“ i ističe da ih treba pustiti da rade svoj posao, od institucija nema ni „i“.

Jer, da rade svoj posao, svima bi bilo jasno da rade svoj posao pa se ne bi moralo isticati da treba da rade svoj posao.

Tako „institucije“ postaju magijska reč, kao kad indijanski vrač priziva kišu.

Kiša se priziva samo kad je suša. A institucije onda kad ih nema.

Razlog što ih nema leži upravo u toj množini.

Uvek su „institucije“, je li tako? A zašto su sve „institucije“ u istom košu, u tako bezličnom pluralu, sve na gomili prozivane i pozivane i puštane da rade svoj posao?
Zato što su, pogađate, sve iste uz jedva par časnih izuzetaka. Nevažno je da li se „institucije“ bave deljenjem pravde, policijskim poslom, medijima, katastrom, biračkim spiskom, fudbalom ili nečim sedmim.

Njihova suština je – to jest, trebalo bi da bude – da revnosno i pošteno sprovode zakon, bez toga je sve prazna ljuštura.

Kako to da su umnožene „institucije“ odreda prazne ljušture?

Možda ih je neko, daleko bilo, sve upodobio i dao partijskim satrapima na upravljanje sa jedinim zadatkom da ih isprazni od suštine.

Satrapije su onda dovedene do debilizovanog stanja u kojem su neki ljudi ekstraprofiteri, a neki drugi dolaze na posao, primaju plate, lupe pokoji pečat, čekaju penzije, a institucija je kao večna.

Zato, kad dođe čas, građanin nikako ne sme „pustiti institucije da rade svoj posao“.

Ne, on mora da ih rasturi govnjivom motkom pa pravi iznova tako da zaslužuju svoje ime, a satrape pošalje u instituciju poznatu kao Zabela.

Na to građanin ima puno pravo jer i on je neka institucija.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.