Jedine dve Srbije

Dokon sam u Beogradu čekao autobus do Požarevca sa uredno kupljenom „peronskom kartom“ koja za 250 dinara omogućava ulaz na peron dočim se pišanje plaća dodatno 100 dinara i za te pare možete u toalet sa čučavcima kakvih bi se postidele i kafane na Ibarskoj magistrali.

Ne mari pošto autobuska stanica neće još dugo biti tu, pa računam da sam „peronskom kartom“ kupio buduću nostalgiju za vremenom kad je stanica bila onde gde joj je i mesto, naime u centru grada.

Vreme sam prekratio tako što sam gvirnuo u zgradu stare železničke stanice koja već neko vreme nije stanica jer je stanica evakuisana negde gde baš nikome ko ide vozom ne treba.

Ta lepa stara zgrada sada mu dođe kao smetalo između turbo-patriotskog trga sa Stefanom Nemanjom i turbo-emiratskog grada zvanog Beograd na vodi.

Upeklo je, već je bilo oko 40 stepeni, pa je stara zgrada vonjala po mokraći i govnima.

Unutra se ni Hičkok ne bi usudio da snima.

Zaključio sam da su ili onde migrirali pacovi, zmije i narkomani koje je predsednik proterao sa gradilišta ili da onde navraćaju ljudi koji neće da plate 100 dinara za pišanje u toaletu autobuske stanice.

Autobus je vozio kroz Beograd na vodi gde čovek inače nema razloga da svraća.

Kranovi, buka, sajber zgrade i – perfektni zeleni travnjaci.
Kažem, upeklo je, već je bilo oko 40 stepeni, a prskalice koje izniču iz zemlje zalivale su travu kao da je voda džabe i kao da je imamo u izobilju.

Da prosti čitalac ako je od onih što troše pijaću vodu na travu i „rashlađivanje“ betona kad udare suša i omorina, ali meni su alpski zeleni travnjaci usred paklenog leta čist primer dekadencije.

Dok pola Srbije nema vodu ili iz cevi izlazi u svim duginim bojama – žućkasta od fekalija, braonkasta od arsena, crvenkasta od gvožđa – ovde služi da travnjaci budu savršeno zeleni i već tako pokažu da je Beograd na vodi oaza koju raja plićeg džepa može da vide samo ako je put autobusom nanese, što neće biti još dugo.

Potom je prvi među nama išao u Mali Zvornik da vidi one koji su planski pripušteni u zagušljivu salu, ali mu se narod ipak desio.

Građani su se, poput molilaca pred sultanom, ređali sa problemima tako običnim, banalnim, devetnaestovekovnim – nema puta, nema vode, nema od čega da se živi.

Litijum, električna vozila i leteći automobili koji su pasija našeg predsednika bili su tačno čitav univerzum i dva veka daleko od Malog Zvornika.

Isto je toliko daleko i Beograd na vodi sa turbo-emiratskim zgradama i zelenim travnjacima dostojnim reklame za golf-klub u kojem vreme troše dendi milioneri.

Tako sam, u ovih nekoliko slika, baš video Srbiju. Bila je tačno čitav univerzum i dva veka daleko od Srbije.

Kako može, pitate se vi, Srbija da bude daleko od Srbije, zar nije Srbija baš u celoj Srbiji, uz hajde dobro tzv. sporan status Kosova i Metohije?

Na papiru možda i jeste, država svih građana i tako dalje, ali na papiru piše i da su ljudi jednaki pred zakonom ili da partija ne sme direktno da vrši državnu vlast i da su mediji slobodni pa tome nije tako.

Uostalom, na papiru ne piše da je država – to jest partija maskirana u državu – svima majka što ona obilato koristi da većini bude maćeha, zla poput Pepeljugine.

I hopla, eto dve Srbije, jedine dve bitne Srbije, da pardoniraju ljubitelji podela na nazadno i progresivno, partizane i četnike, partizanovce i zvezdaše, grad i selo, Beograd i ne-Beograd.

Virus nejednakosti se vidi golim okom kad se, recimo, gleda u stakleni grad u gradu koji će metastazirati do Čukarice i Novog Beograda da otvori nedra samo onima koji imaju pet hiljada evra po kvadratnom metru betona, dok će drugi stizati i odlaziti sa stanica za koje nije izvesno gde su i da li postoje.

Razorna nejednakost vidi se u vilama i besnim automobilima prvaka režima, njihovih kumova, ortaka sa tendera i drugih snađenih u tranziciji i u tome da je srpski vozni park u proseku star osamnaest godina.

Vidi se u prebrajanju svakog dinara da se ne padne pred bezobraznom inflacijom u zlatno doba koje se objavljuje sa Pinka i Hepija.

Ili u tome što nekog privode jer se usudio da protestuje, a nekog blizina predsedničkih skuta štiti kad zgazi dete na ulici.

Dve su Srbije, kažem, međusobno udaljene tačno čitav univerzum i dva veka, od bednih plata izrabljivane raje do berićetnih tendera, od teskobnog autobusa do letećeg automobila, od makadamskih puteva Malog Zvornika do bujnih travnjaka Beograda na vodi.

Od pacova, zmija i narkomana među govnima do naselja u koja ulaznica staje pet hiljada evra po kvadratu betona.

Dve Srbije, majka i maćeha, samo što u ovoj priči Pepeljuga ne može da računa na dobru vilu, pravednu i moćnu, nego samo na sebe. To jest, ako ikada shvati da je mnogobrojna i prestane da se zadovoljava mrvicama.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.