Kako ja sad da objasnim…

Te 2014, bio je februar, zavejalo je u Bačkoj i cela Srbija čula je za varoš Feketić jer se tamo ukazao PPV. To jest, čula je jer su se, čudom ili proviđenjem, na istom mestu ukazale kamere RTS.

Na snimku se vidi PPV, u farmerkama i gologlav – što će postati njegov zaštitni znak, odolevaće vetru i kisnuti po mitinzima jer kišobrane nose slabići. Vidi se kako iz automobila uzima neko dete u naručje, posrće kroz smetove, grabi preko smrznutog polja i posle čitavih dvadeset metara predaje dete vojniku da ga evakuišu helikopterom.

Ostala je opravdana sumnja da vojska tu akciju spasavanja ne bi uspešno izvela da se nije ukazao superheroj bez plašta i kape.

Feketić je bio uvod u izbornu kampanju, te sam o tome pisao članak na nemačkom.

Urednik je zvao na telefon:

– Kako to misliš, uzeo dete iz auta? Zašto?
– Lepo, uzeo. Da ga snimi kamera.
– Ali gde su roditelji deteta?
– Nemam pojma, valjda u autu.
– Potpredsednik Vlade glumi spasioca?
– Da.
– Ne mogu da zamislim da Angela Merkel to radi.
– Ne mogu ni ja.

Prolazile su godine, kamere se množile, podvizi ređali, prvi među nama je vodio orne mladiće da spasavaju poplavljeni Šabac, u studiju Hepija je pritrčavao momku iz publike koji se tobože onesvestio („Položite dete!“), jedino ga niko nije zvao u Savamalu da tera bager i ruši udžerice nego su idioti rušili noću.

Duge godine idu, deca rastu, uspevam da im objasnim zašto nije uputno gurati prste u štekdozu, kako to čika može da voli čiku, a teta može da voli tetu, i svašta još uspevam da objasnim deci, ama urednicima zapadnih medija nikako da objasnim tzv. stanje u Srbiji.

Neki dan je bila borba oko Vučićeve tvrdnje da je ubica iz Mladenovca nosio „nacističku majicu“ jer se na njoj pominje broj 88, što bi trebalo da je šifra za HH, to jest pozdrav Hitleru. Kažu urednici, pa stvarno ima 88. Kažu, predsednik to tvrdi. Kažu, Rojters je javio o tome.

Ja se ne dam: „Kako bih vam rekao, predsednik ume da laže. Štaviše, ako kaže da je danas sreda, ja bih proverio u kalendaru. A ako vam je Rojters sveto pismo, a vi onda prepisujte od njih i ukinite svoje reportere. Uostalom, majica je sa nekakve ekskurzije.“

Ovih dana se podigla fama oko teksta Njujork tajmsa o vezama vlasti i Velje Nevolje. Zašto? Zato što je neki ugledni zapadni list rešio da uđe u sitna crevca. Da napusti koordinate u kojima se zapadni mediji obično (s)nalaze: Srbija između Rusije i EU, zločini devedesetih, nedavanje Kosova, i ostale površinske teme iza kojih se krije čitav univerzum, nerazumljiv zapadnom čitaocu, a bogami ni novinaru.

Ovako sam napisao jednoj stranoj koleginici povodom režimske reakcije na proteste u Srbiji:

„Vučić uvek ima istu taktiku: možete da protestujete, neće biti policije, blokirajte autoput – ali šira publika neće imati pojma o tome. Reći ćemo da je bila šačica ljudi koje su zaveli odurni opozicioni političari vođeni mržnjom protiv Srbije. Mogu da pišem šta hoću u kolumni ili da pričam na N1, mogu da tvrdim da je Vučić firer, dlaka sa glave mi neće faliti – ali većina ljudi to neće čuti.

To je čudnovata ‘cenzura’ i čudnovata ‘tiranija’ – deluje mekano iako nije mekana, i ima neku vrstu demokratske fasade. Ako si u Beogradu, uživaš u životu, i ne bi imala pojma da si u zarobljenoj državi.“

Na te stvari zapadni mediji nisu baždareni. Znaju šta je klasična cenzura kao u Kini, šta znači kad je novinarima glava u torbi kao u Rusiji, šta je krupna korupcija koje ima onoliko i u Nemačkoj. Ali ovaj tip režima, u kojem kritičari mogu da sede u blještavom televizijskom studiju i najavljuju da će jednog dana juriti Naprednjake po ulicama – to ne razumeju.
Dodajte da Srbija i komšiluk – srećom! – odavno nisu u centru pažnje zapadnih medija jer dok su bili, bio je veliki belaj.

Danas se na prste jedne ruke mogu nabrojati strani novinari koji znaju srpski jezik i umeju da proniknu u ono što se stvarno zbiva.

Još nisam pokušao da im opišem specijalnu emisiju na Pinku tokom protesta. To da se puštaju snimci od pre početka skupa kako bi delovalo da ima jedva trista ljudi, da čitav koncept emisije nije da se o protestima izveštava, nego da se laže.

Ne znam da li bih uspeo urednicima da objasnim Sarapu kojeg je onda narod podržavao kad ga je najurilo sa Studija B, e da bi on danas bio perjanica anti-novinarstva i pričao kako snage haosa i bezumlja blokiraju ulice i „teraju vozače da krše pravila i voze u rikverc i ugrožavaju živote na taj način“. Sarape i priključenija su već stvar za sladokusce.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.