Kako odučiti ljude od razmišljanja

Rasejana publika bi mogla da se složi – znamo da ima crnih ovaca. Ali, pažljiva publika će primetiti da ti nisi tvrdio da nema crnih ovaca, već ispravno rekao da su ovce „uglavnom“ bele. Naši primeri nisu tako naivni.

Primer prvi: Predsednik se slikao u kol-centru Srpske napredne stranke, sprdajući se da je došao na tu „tajnu“ lokaciju. Kao, normalna stvar da jedna velika stranka ima veliki kol-centar, u čemu je problem?

To sve nakon što se novinarka CINS-a infiltrirala u kol-centar i snimcima nepobitno dokazala da su tamo paralelni spiskovi birača sa brojevima telefona, da se ljudi za telefonski maltretman građana plaćaju na crno, da su prinuđeni da glasaju za SNS i to dokažu.

Ali, na te dokaze se tužilaštvo pravi ludo, a režim menja teze. Kao, to ste vi iz opozicije ljubomorni jer ništa ne radite osim što tvitujete, idete na Šolakove medije i sanjate da opljačkate Srbiju, a da ste među narodom, da imate politiku, da ste vredni i vi biste imali baš super kol-centar!

Primer drugi: U subotu se desio velelepni miting SNS u beogradskoj Areni, spontano okupljeni narod je spontano stavljen na spiskove i spontano dovezen autobusima koji su blokirali trake novobeogradskih bulevara.

Odgovor režima je isti: Pa naravno kad smo ozbiljna stranka! Imamo ljude, zakupimo autobuse, najnormalnija stvar na svetu!
Ono jeste interesantno da tako velika stranka ni u milionskom gradu ne može da nađe dovoljno publike pa je dovozi iz cele Srbije, ama nije u tome poenta. Poenta je u prisilnom mobilisanju za miting, u arčenju državnih resursa za tu mobilizaciju, u guranju ljudi u autobuse, a ne u autobusima samim.

Primer treći: Hteli ili ne, ovih dana smo videli gologuzog opozicionog političara u akciji privatne prirode, slike su štampali tabloidi, a Pink je – e to stvarno do sada nismo imali – emitovao pornografski sadržaj usred bela dana što je tobože sablaznilo inače potpuno nesablažnjivi REM.
Snimak podesan za malograđansko coktanje imao je zanimljivu predigru – navodno je bio na uređajima koji su političaru maznuti iz stana, za šta ovaj krivi službe i režim, premda nema dokaza za to.

Ali ima dokaza – jer gledali smo svi uživo – da je snimak bio unapred poznat predsedniku koji je mafijaški pretio opozicionaru u stilu „ja znam nešto strašno, on zna da ja znam i sada će biti miran“.

U zamenama teza briljirala je premijerka. Rekla je da je za „ludnicu“ to što se predsednik krivi jer opozicionar šmrče kokain i snima porniće. Pažljivi čitalac vidi o čemu je reč – niko nije krivio predsednika što snimak uopšte postoji, nego je pitao otkud njemu snimak unapred.
To su samo tri primera iz poslednjih par dana, a svaki za sebe bio bi dovoljan da vlast padne u zbilja demokratskoj zemlji. Crne partijske kase, ucenjivanje birača, pretnje privatnim snimcima – tu bi tužilaštvo, da postoji, moralo da radi prekovremeno, a vredni dunđeri da počnu preventivno proširenje Zabele.

Pošto se sa time ne može računati, kao da su dovoljni jeftini retorički trikovi režima da lopticu prebace na drugu stranu.

Ima pravih majstora demagogije koji zamenu teza izvode elegantno, neprimetno i ubedljivo. Naprednjaci se ne broje u takve.

Da bi otkrio njihova podmetanja, građaninu je dovoljno da zna sva slova i ima zdravu mrvu skepse prema svemu što se javno priča. A pošto Naprednjaci sami, pogotovo predsednik, mogu biti svašta, ali sigurno nisu glupi ljudi, pitanje je – zašto baš svaki put ovako jeftino menjaju teze?

Cinik u meni bi rekao – upravo zato što računaju na glasove građana koji ne znaju sva slova ili nemaju zdravu mrvu skepse prema javno izgovorenoj reči. Plus na one koji moraju da glasaju jer su ucenjeni. Ali, to bi bio ziheraški odgovor.

Bolji odgovor je da prosečan građanin – onaj koji, recimo, ove novine u životu nije uzeo u ruke – niti ima vremena niti volje da detaljno prati političku scenu. Pogotovo ne da bude idealni budni građanin koji iz više izvora proveri ono što mu se servira po televizijama sa nacionalnim pokrivanjem.

Logika je onda prosta, događaj samo treba prekriti režimskom interpretacijom. Tezu treba pokriti zamenom teza, tako da se uopšte i ne vidi. Gde je gledalac Pinka mogao da čuje i vidi dokaze o prljavim radnjama u kol-centru? Izjavu ljudi iz autobusa da su naterani na miting?
Gledalac pred sobom ima samo utuk režima na optužbe nekih zlih ljudi i nekih zlih medija koji mrze Srbiju i gde pošten svet ne zalazi.

Hipnotička moć ponavljanja će odraditi ostatak posla.

Tako zatupljivanje građana – odučavanje od kritičkog mišljenja, to jest bilo kakvog razmišljanja o javnim stvarima – postaje nuspojava bolesne težnje za večnom vlašću.

Sa razmišljanjem je stvar kao sa hodanjem posle teškog moždanog udara – može se opet naučiti, ali je poduhvat dug, bolan i neizvestan. A svako ko ikada dođe na vlast u velikom iskušenju da sa zatupljivanjem samo nastavi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.