Kako se zovu bezimeni?

Šta stvarno novo napisati kad teku dani mrmota? Sledovi se ponavljaju tokom dugih dvanaest naprednjačkih godina, prvo su tragedija, onda farsa, ali ponavljaju se još i još, dok ne postanu prazni ritual.

Evo nam još jedne ture protesta. Posle još jedne nesreće, strašne, tužne, ali sa najavom u vidu nameštenih tendera i kraduckanja, nestručnosti koja vodi u smrt.

Pokisle demonstracije u ponedeljak pred praznim administrativnim zgradama izgledale su kao otaljavanje. Nije bilo previše ljudi, možda jer je kiša, možda jer je praznik, možda jer mnogi vide da je to otaljavanje pa ostaju kod kuće, možda jer ljudima i nije tako loše, svemu uprkos.

Dat je još jedan „ultimatum“ koji to nije, još jedan rok da se ispune zahtevi koji se neće ispuniti posle čega će uslediti nešto, ne znamo tačno šta, ali znamo da će od toga opet ispasti ništa. U prethodnoj rečenici nema defetizma, samo iskustva.

Opozicija se saglasila oko stava da su na prethodnom protestu u Novom Sadu samo i isključivo „ubačeni elementi“ činili „nasilje“, još se ljutila na policiju što ih nije pohapsila. Poruka se nije mogla prečuti – mi hoćemo mirne i dostojanstvene proteste, šetnjice protiv vlasti koju inače zovemo huntom, mafijom, diktaturom i ubicama.

Uslediće iste priče o tome da „mora nešto da se desi“, da „kuva u narodu“, pa onda o „rasipanju energije ulice“ i tako dalje. Sve smo videli onoliko puta.

A video je i prvi među nama koji je odjezdio u Baku i šeretski rekao da zna kako od protesta nema ništa pa nema ni potrebe da bude u Beogradu. Rutinske poslove sablažnjavanja nad „nasiljem“, izmišljanja „Majdana“ i uvreda kritičarima prepustio je svojim sekundantima kojima inače, kad je bitno, na čuvanje ne ostavlja ni dve nacrtane ovce.

Pre toga je predsednik na Instagramu objavljivao fotke sa sahrane. Hvalio se da je nazočio pogrebu. To je mera onoga što mu se može. Možda sledeći put dopusti sebi da bude i narikača, da jeca oslonjen o drveni krst pred ucveljenim roditeljima.

Iskustvo, kažem. Jer, šta se desilo posle svih rundi nesreća, zločina i protesta? Posle ostavljanja ljudi poplavama u Obrenovcu, posle Savamale, helikoptera, naplatne rampe, krvave glave opozicionara, posle masovnih ubistava? Ništa. Ritual.
Protesti su skoncentrisani na Vučića. To i nije i jeste pogrešno. Nije, jer se on zbilja za sve pita. Jeste, jer se tako odgovornost skida sa svih ostalih. Oni, u Vučićevoj zaleđini, ne moraju ničega da se plaše – osim da njega ne razočaraju.

To vodi opštem podetinjenju društva, i o tome sam pisao. Ako u Srbiji radi samo jedan šalter, ako ka njemu idu i molećivi pogledi i dupelisci i izvođači radova, ali i sve kritike i gnev, onda je on otac ili očuh, svemoćan, a svi drugi su dečica. Neki poslušna, neki jogunasta, ali ipak dečica.

Zašto bi bilo tako? Zašto da udobnost zavetrine iza Vučića dobije svaki vladajući političar, aparatčik, činovnik sistema, šrafčić u policiji i sudstvu pa sada i građevinski inženjeri i sumnjivi preduzetnici? Zašto im tu milost pružiti?

I evo, tek potkraj kolumne, možda nečeg novog: Kako se zove tužilac koji nikog još nije priveo posle pogibije silnih ljudi? Ko su sudije koje demonstrantima razrezuju besmisleni pritvor od trideset dana? Ko je policajac koji se krije iza kapuljače, ko mu je komandir?

Ko je inženjer koji, iako nema potrebne kvalifikacije, stavlja potpis na projekat garantujući da je sve u redu kad ništa u redu nije? Ko je petljao oko ankera, utega, fasade, krova i nadstrešnice, ne znajući šta radi, ali znajući da uzme silne pare sebi u guzicu?

Imena i prezimena, molim! Jer, možda je njima super što su bezimeni pod Vučićevim kišobranom, možda je i njemu tako super, možda je to super i opoziciji koja ima jasnu metu čime sebi garantuje figuriranje na sceni.

Ali, nije super narodu koji ima pravo da tužioci, sudije i policajci rade po zakonu, da inženjeri rade po struci i savesti, da se tenderi ne dele ortacima nego u javnom interesu. I još narod ima pravo da od svih njih, bezimenih, traži ime, prezime, broj značke, odgovornost i da idu u zatvor.

Pred njihova radna mesta treba ići – ako ikada dobiju imena, prezimena i lik – možda pred njihove kuće, da više ne mogu da se sakriju. Tu treba protestovati. Mirno i dostojanstveno, razume se.

To Vučića ni mrvu ne bi amnestiralo. Ali, možda bi nateralo njegovu sitnu i krupnu poslugu da se zapita koliko im se isplati taj lajfstajl kad život nije više tako udoban, kad se suočiš sa posledicama svojih izbora da ne radiš po zakonu i savesti nego protiv naroda i za svoj debeli džep.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.