Karakterna osobina

Pitanja su, razumeli ste, retorička. Svako ko nije dibidus izdajnik ili mrzitelj, rekao bi da predsednik države nije peder, da je štaviše sve suprotno od pedera i jezikoslovcima bi bilo bolje da skuju superlativ koji bi pristajao uz vrhunsko nepederstvo prvog među nama.

Za čudesnu javnu upotrebu reči koja je pretila da padne pod britvom političke korektnosti – a sada se ori sa stadiona i hale, te rutinski koristi u studijima nacionalnih televizija – ima se zahvaliti samo Vučiću.

Teška je nepravda prema homoseksualcima što je reč, jednom osmišljena da ih unizi i obezljudi, sada postala kao dobar dan. Doduše, ovde se misli na karakternu osobinu.

Vučić je narodu potanko objasnio i zašto ga poglavito navijači Partizana zovu pederom. Tobože, jer je razbio i pohapsio mafiju sa tribina. „Ja ću da nastavim da se borim protiv koljača, ubica i narko-dilera, a vi vičite šta god vam je volja“, poručio je predsednik odsutnim navijačima njemu neomiljenog kluba.

Čitalac upućen u tajne vučićologije – veštine tumačenja predsednikovih obraćanja – iza „koljača, ubica i narko-dilera“ prepoznaje Belivukov klan i priključenija. Sasvim iskusan vučićolog već je prozreo i šta predsednik radi – mafijašku bagru sa tribine, koja je stasala u nedrima njegovog režima, pripisuje širokoj masi navijača Partizana koji su protiv te bagre bili sve vreme.

Da se podsetimo par činjenica o kojima je onoliko pisano (u antidržavnim medijima, razume se). Takozvani Sale Mutavi i njegov doglavnik Belivuk su pod palicom Vučićevog čoveka i genseka Vlade Novaka Nedića skupljeni sa navijačkih šipki drugih stadiona da glume navijače Partizana, počiste staru ekipu (isto kriminalnu), i upravo da suzbiju skandiranje „Vučiću, pederu“.

Ima snimaka sa stadiona JNA gde silnici preskaču na istočnu tribinu, među porodične ljude i njihovu decu, da ih mlate i vaspitavaju jer ovi sebi daju oduška tako što tu i tamo šefa države zovu pederom. Parola je inače rođena baš na JNA, kad je onomad navijač upao u kadar zgranutom reporteru RTS-a Peđi Strajniću. Tako je parola, iako detinjasta i tupava, postala simbol probijanja medijske blokade.

Onda je Sale Mutavi, kojeg je država uporno odbijala da pošalje na već presuđenu robiju, pao u sačekuši na šta se predsednik prepodobio i objavio prvi od nekoliko „ratova mafiji“.

Belivuk je preuzeo poslove obezbeđenja beogradskih noćnih klubova, ali i stranačkih skupova SNS, te rasturanje narkotika. Volšebno su nestali DNK dokazi za čuveno ubistvo na šinama, iako su tragovi vodili do Velje Nevolje.

Onda se Belivuk kanda otuđio, počeo da melje ljude u ćevape, postao neprijatan državno-mafijaškom aparatu koji ga je na svojoj sisi othranio, pa je uhapšen. Isto se nedavno desilo i sa Vračarskom grupom, pa se tek tada u skandiranje „Vučiću, pederu“ stidljivo uključio i kop Partizanovih navijača.

Vučiću nije pravo što ga zovu pederom ne jer gradi autoputeve i odoleva priznanju Kosova – mada bi, po njemu, već i to bilo dovoljno da ga se obožava – nego jer je država „pomogla“ Partizanu, sasuvši pare posebno u košarkaški klub. Zar ni to nije dovoljno da se umukne?

Očigledno nije. Jer tamo gde se kritika guši sistematski, a potreba za njom postoji, pritisak mora negde da izađe, kao iz ekspres-lonca. Pa makar u vidu infantilne uvredljive pesmice. Ona bi bila obesmišljena jedino kad bi predsednik prestao da se jedi i žudi da bude univerzalno voljen. Ali to je van njegovih mogućnosti, takve su mu karakterne osobine.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.