Katar i moral

Problem je što sebi ne mogu dovoljno uverljivo da objasnim zašto ću gledati fudbalsko prvenstvo u Kataru. Ne samo da ću gledati, nego ću da okupljam društvo i hladim pivo, skupljam sličice, i ostavim tonu živaca na kauču.

Gledaću, dakle, festival fudbala u zemlji koja je napravila stadione na znoju, suzama i grobovima polurobova, gde su žene obespravljene, homoseksualci idu u zatvor, a odricanje od islama tretira se kao ozbiljan zločin.

Čujem da karte za utakmice idu kao alva i da se u Kataru jedva nalazi prenoćište. Nijedan savez, nijedan igrač ne zanose se idejom bojkota – neki će samo infantilno da nose kapitenske trake duginih boja što je jeftina zamena za protest.

Sa druge strane, u Nemačkoj je i među običnom rajom postalo uobičajeno pitanje za ćaskanje: „Bojkotuješ li Katar?“

Na bojkot pozivaju navijači Borusije i Šalkea, pivnice ponosno objavljuju da se kod njih fudbal neće prikazivati, umesto toga pevaće se karaoke i slično, eno gde su protiv praćenja Mundijala i Erik Kantona i Amnesti internešnal, a francuski gradovi neće organizovati gledanje na velikim video-bimovima.

Stvar poprima karakter moralne vododelnice, oseća se blagi društveni pritisak pa me malo kanda i sramota što ću gledati fudbal kad toliki ljudi neće.

Koprcam se kontra-pitanjima: zar nisu u Kini sravnjeni čitavi predeli da se naprave Olimpijske igre? Zar nije Nemačka podmićivala redom da dobije Svetsko prvenstvo 2006? Što ne bojkotujete Ligu šampiona gde vlasnici klubova, redom milijarderi čije bogatstvo potiče od nečije nesreće, sakupljaju igrače, baš kao što drže ergelu konja ili kolekciju umetnina?

Drugim rečima, ima li neki prag, neka crvena linija recimo kod broja radnika koji treba da poginu pri gradnji stadiona, ne bi li gledanje fudbala bilo „neprihvatljivo“? Ne može moral na kantar, ili jesi ili nisi. I na kraju, da li bi svet bio bolje mesto da se loptanja odvijaju samo u tzv. zapadnim demokratijama?

Pa opet, ni taj rezon mi ne spašava savest sasvim. Zar nemaju ljudi pravo da im jednom prekipi? Da kažu, u Kataru se nakupilo sve što ponižava ljudsko dostojanstvo i protivi se duhu igre i ja, eto, u tome neću da učestvujem ni putem malog ekrana, a tim bolje ako moje odsustvo utiče da padnu kvote gledanosti te prihodi Fife budu makar za fening manji.

Ali, i bojkot bi me vodio u dileme i nelagodu. Deluje mi da se tu manje radi o ženama i gastarbajterima u Kataru, a više o tome da se zauzme moralna poza ili da se Njegova svetost fudbal tamo u pustinji dodatno ne isprlja.

Priznajmo sebi: svako ko prati fudbal morao je intimno da prežali što je taj sport otišao za parama po svaku cenu, i da je ta bitka izgubljena.

Šezdesetih je Uve Zeler, bombarder Hamburga i zapadnonemačke reprezentacije, igrao za 14.400 maraka godišnje, taman koliko je imao solidno plaćeni radnik u Nemačkoj. Još je Zeler dva dana sedmično radio kao predstavnik Adidasa, i vodio benzinsku-pumpu.

To je sve davno prošlo vreme koje ne treba romantizovati, ali jeste u nekom smislu bilo bolje. Iskrenije, bliže običnoj raji, sirovije i toplije, više kao bit te igre koja je danas mašina za štancanje para. Ali, igru toliko volimo da joj sve praštamo.

Imam, na kraju, i najbitniji razlog što ću gledati Mundijal: Ne bih prežalio da bojkotujem baš turnir gde će Srbija postati prvak sveta.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.