Kolegijum nenadležnih

Kako to izgleda? Da li, recimo, Bujošević dođe sa prvim nacrtom koji je još sinoć sročio u pidžami, pa onda Nenad LJ. Stefanović ili pisac Kecmanović – on je tamo najvičniji rečima – izbruse pismeno dok ne bude dovoljno britko?

Nama ostaje da verujemo u to da niko od urednika nije prisiljen da se baljezgarije objavljuju u njegovo ime, što stvar čini još gorom – oni, dakle, na tim kolektivnim pismima rade sasvim dobrovoljno!

Ova javna debata – mada je reč „debata“ čašćenje – vodi se isključivo ispod pojasa, kao da učesnici na toj visini imaju najviše iskustva.

U ovoj kolumni neće biti pomenuto ime „lidera“ opozicije koji se preganja sa RTS-om, ionako ga svi znate.

Čitalac je možda nekad glasao za tog čoveka ili listu koju predstavlja, možda će opet, ama on je nama ni rod ni pomoz bog – pogotovo otkako nije na funkciji.

Ako nam se ne sviđa šta radi, možemo da ga kudimo ili da ne glasamo za njega i mirna Bačka, ali ne možemo od njega nešto da tražimo ili podrazumevamo.

Doduše, niko nas ne tera da zaboravimo i njegov odnos prema medijima kad je bio u prilici da ih stiska.

Javni servis bi pak trebalo da nam je nešto, skupo ga plaćamo, u zakonu piše kako mora da radi, pa imamo debelo pravo i da tražimo i da podrazumevamo.

Primetio sam dve bitne tačke u pismima Kolegijuma koje govore gde nam je javni servis i kako njegovi čelni ljudi vide „naše pravo da znamo sve“.

Na jednom mestu Kolegijum kaže da lideru opozicije nije učitavao da je nešto ukrao (kao što to rade otvoreno režimski mediji, šifra: 619 miliona) jer o tome nema potvrde „nadležnih“.

E isto tako, kaže Kolegijum, ne mogu da izveštavaju ni o izbornim manipulacijama – jer nema potvrde „nadležnih“.

Kolegijum je sasvim na liniji predsednika koji uvek kaže „pustite institucije da rade svoj posao“. Izborna krađa, kupovina glasova, naseljavanje birača u barake se, dakle, ne dešavaju kad se dešavaju, nego se dešavaju kad „nadležni“ to utvrde što će biti nikad, pa se prema tome ne mogu i ne smeju obznaniti u Dnevniku.

Kolegijum vidi javni servis kao produženu pres-službu „nadležnih“, a zna se ko je u ovoj zemlji „nadležan“ za sve, pa tako ispada da Bujošević i vesela družina sebe vide kao prenosioca zaključaka vladajuće partije.

Neozbiljni javni servisi, recimo oni u Nemačkoj, imaju istraživačke redakcije i svakog dana otkrivaju nepočinstva „nadležnih“ pre nego što ti „nadležni“ nešto kažu.

Ima čak i budala koje misle da javni servis tome i služi, dakle istini, javnom interesu i građanima, a ne titranju jaja „nadležnih“.

Ali, to su neozbiljni javni servisi. Ozbiljni se drže zvaničnih mesta, kao u Rusiji, Iranu ili štaznam Severnoj Koreji.

RTS je tu barem dosledan. U Dnevniku, recimo, mogu da se prenose dogodovštine predsednika sa Instagrama.

Jer to je ipak „nadležno“ mesto.

Protesti na ulicama su prva vest Dnevnika – ako se dešavaju u Parizu.

Kad desetine hiljada ljudi protestuju pod nosom Kolegijuma, to može da bude eventualno kratka vest tamo pred vremensku prognozu. Jer, pitam ja, jesu li ti ljudi „nadležni“ da protestuju? Ko ih je ovlastio?

Razumeli ste princip, u Dnevniku nikako ne može biti „nagađanja“ o Jovanjici, „glasina“ o vezi države i mafije, pogotovo ne „čaršijskih priča“ o nameštanju izbora.

Prvo da „nadležni“ kažu šta je, onda u Dnevnik!

Drugo, Kolegijum više puta spočitava pomenutom lideru da ima „svoje“ medije.

To su valjda čuli od „nadležnih“. I uporno se RTS meri sa tim medijima koji da su pristrasni – isto valjda kao ovi režimski – a RTS je, je li, iznad toga.

Bujošević i drugari se prave da ne razumeju kako ne može javni servis da se meri aršinom ni ovih ni onih privatnih medija.

Jer, em nije privatna prćija, em ima više para, sredstava i ljudi od bilo kojeg drugog medija pa bi i njegovi standardi trebalo da budu viši. Em nam je, građanima, jedini nešto dužan.

Ako Kolegijumu RTS-a nešto znači, ja im sa ovog mesta priznajem da imaju bolji informativni program od Pinka. Svaka čast.

Na kraju, pitam se da li je kolektivnom organu koji se prepucava sa opozicionarima bar malo neprijatno zbog novinara sopstvenog informativnog programa. Onih koji po kafanama pričaju kako se stvarno taj program uređuje, šta je zabranjeno, na šta se „pazi“, odakle dolaze direktive.

Isto kao što pričaju kako se na RTS-u troše narodne pare, ko se bogati jer radi u „spoljnim produkcijama“ i šta se sve preplaćuje.

Ali, ne trčimo pred rudu, neka „nadležni“ kažu svoje.

Kolegijum je obećao da se više neće oglašavati jer „u takvom rijalitiju nemaju šta da traže“, te su u tome „neuki i neiskusni“ za razliku od lidera kojem se obraćaju.

Vama je to možda dobra vest, ali meni će nedostajati kolektivni cinizam Kolegijuma.

Voleo bih da se ovakva pisma objavljuju barem jednom sedmično.

To valjda Kolegijum može i sam da odluči, ako je nadležan.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.