Kuc, kuc, Gestapo

A šta kad neko roni septičkom jamom? Zar ne bi bilo primereno da mu se dodeli barem 20 meseci na godinu?

Uzmimo poštene novinare – to je, recimo, deficitarno zanimanje – koji zapuše nos i gnjuraju kloakom propagande i tabloida ne bi li videli šta naša vlast smatra i poručuje, kuda se to spinuje i šta je propagandna smernica dana.

Ni ja ga ne volim, takav je posao, što bi rekao Bili Piton, pa kad je već takav onda i mala originalnost veseli čoveka.

Po sl. duž. sam slušao odlazeću ili „tehničku“ premijerku Anu Brnabić – koju bi najbolje bilo uvek zvati „formalnom“ premijerkom. Gostovala je na TV Prvoj kod Marije Savić Stamenić, žene sa dva prezimena, ali samo jednim zadatkom.

Brnabić je dala fantaziji na volju, sve zamišljajući kako opozicija – ova Đilas-Šolakova, a koja bi druga bila? – zamišlja međunarodnu istragu izbora u Srbiji.

„To znači da grupa stranaca, verovatno praćena Đilasom, Marinikom Tepić, Ćutom, Lazovićem, Milošem Jovanovićem, dođe gde god želi da dođe sa tim bazama podataka i kaže kuc kuc, Marija, dobar dan, guten Tag, good morning, ovde prevodilac…

Bukvalno kao kaznena ekspedicija… Ime i prezime, vi kažete koje… Koliko vas tu živi? Kažete, izvinite, a ko ste vi da mene pitate koliko živi ljudi u mojoj kući? Ajde ajde, koliko vas tu živi, ovo je međunarodna istraga morate da kažete“, priredila je premijerka igrokaz.

Bivši šef države Boris Tadić je jednom rekao da naša najdugovečnija premijerka nije polupismena, nego poluusmena, ali to je teška nepravda. Jer, kako bi neko poluusmen tek tako, bez kucanog scenarija, uspeo da u živom programu izvede ovakvu dramu u više lica?

Za one bez smisla za teatar i lepo, premijerka je simulirala razgovor izvesne Marije (voditeljkino ime je slučajno odabrano, „Marija“ je ovde svaki pošteni građanin Srbije) i valjda prevodioca, mada je pitanje zašto prevodioca ako već sa „strancima“ idu i Đilas i Ćuta i Jovanović, pa zar ne umeju oni da prevedu strancima?

Ali hajde, možda je prevodilac uveden u priču sa umišljajem, recimo da pokaže koliko je opozicija bahata pa baca pare i na prevodioca.
Tako, dakle, formalna premijerka zamišlja da opozicija zamišlja istragu izborne prevare.

„Takva opozicija ima samo u Srbiji“, požalila se premijerka Mariji, a ova je nekoliko puta mahnula trepavicama u znak neverice kakvu to nakaradnu opoziciju imamo.

Ali narod da ne brine, neće njemu na vrata kucati nikakav Gestapo u pratnji opozicionih kolaboracionista, jer lepo je premijerka rekla da „nikad, nikad“ neće pristati ni na kakve međunarodne istrage koje od Srbije prave „manje od protektorata“, što je želja kvislinške opozicije.

Da se, po običaju, uozbiljimo u drugoj polovini kolumne.

Vlast zna da bi je nezavisna istraga ogolila kao izbornog lopova, muljatora sa biračkim spiskovima, kupca glasova i siledžiju koji korbačem šiba ljude iz javnih preduzeća da zaokruže šta treba.

Pošto to sve znaju, a nije baš zgodno da to negde piše crno na belo, oni po mediokritetskom običaju idu na rešenje zvano riba-devojka, ja tebi, ti meni, pa ljudi smo, dogovorićemo se nešto, i očigledno nude nove izbore u Beogradu u zamenu za to da zvanično ostanu nevini glede izborne krađe.

Kad smo već pomenuli Gestapo – a premijerka je u ranijoj bravuri pomenula i ultimatum Hitlera i Himlera iz 1914! – još su nacisti tridesetih, kad se omasovio radio, shvatili da je propaganda najbolja kad je prosta i do besvesti ponavlja par teza.

Moguće da danas skupoceni PR doktori to zovu „talking points“.

Saterani u nešto što miriše na političku krizu, naprednjaci se vraćaju tim osovinama svoje propagande. Zašto nam treba Vučić?

Jer gradi zemlju i vodi je u budućnost dok bi svi da nam napakoste. Zašto nam ne treba opozicija?

Jer su to lopovi i izdajnici. Još tačnije – izdajnici su kako bi na valu svoje izdaje dojahali na vlast i krali, a kradu jer su lopovi.

Pošto će lokalnih izbora biti izvesno – a u Beogradu gotovo izvesno – valja sada ono „dršte lopova“ pojačati sa „dršte izdajnika“ pa još, ako može, štelovati i iduće glasanje u meri koja sprečava lopove i izdajnike da se dokopaju pobede.

Jer, kakva bi bila naša vlast ako dopusti da demokratske trice i kučine poput slobodnih izbora izruče ma i najmanju mesnu zajednicu, a kamoli Novi Sad, Beograd ili nedajbože Srbiju bandi izdajnika i lopova?

Zato valja na vreme, temeljno, svakodnevno, ako treba i petparačkim igrokazima, cenjenom građaninu poručivati da bira između budućnosti Srbije i sitnih duša što nam na vrata dovode Gestapo.

Kažem, nekad se to radilo putem radio-aparata, danas uglavnom sa televizija, princip je isti. Najkrupnija razlika je što na televiziji ima i Marija Savić Stamenić da mahne trepavicama.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.