Lezilebovići i jadni srpski poslodavci

„Detektivi u lovu na lažna bolovanja – ‘bolesni’, a na skijanju“, naslovio je portal našeg javnog servisa, a novinarskom metodom poznatom kao „kopi-pejst“ preneli drugi portali čiji je biznis-model zasnovan na tome da tzv. čitalac klikne, dakle, metoda hvatanja soma na bućku.

Vest koja počinje dramatično: „Procenjuje se da oko 40.000 radnika otvara ‘lažna bolovanja’.“

Obožavam kad se ljudsko delanje opisuje kao da je atmosfersko zbivanje ili sudbina. Znate ono, u napadu u Gazi „ubijeno“ toliko i toliko ljudi… ko ih je bre pobio?

Tako i ovde, ko je „procenio“ da se u Srbiji godišnje otvori 40.000 lažnih bolovanja?

U vesti RTS-a procenjivač ostaje misteriozan. Našao sam starije vesti, evo Blic je pisao: „Tokom 2022. godine oko 40 hiljada zaposlenih koristilo je pravo na bolovanje, iako nisu imali zdravstvene tegobe, tvrde u Uniji poslodavaca.“

Oh, znači poslodavci „procenjuju“ i „tvrde“. Super. Kako bi poslodavci to mogli da procene?

Recimo na osnovu ovoga: „U Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje kažu da je u 2022. godini izvršeno oko 2.500 provera bolovanja i da su u 12 odsto slučajeva utvrđene određene nepravilnosti.“

Uzimam digitron. U Srbiji se godišnje prijavi oko 280.000 bolovanja. Ako je uzorak Republičkog fonda dobar, 12 odsto iznosi 33.600 bolovanja sa „određenim nepravilnostima“.

Jasno mi je što su tzv. poslodavci – još jedan sumanuti izraz jer sugeriše da poslodavci nešto „daju“, a ne da, kad se podvuče crta, „uzimaju“ – lake ruke brojku zaokružili na 40.000, pa još izmislili da „određena nepravilnost“ znači „lažno bolovanje“.

Ali, zašto im novinari saslužuju?

Kad imam bolje dane pa sam dobronamerniji, rekao bih da su načelno kurtoni od novinara pa ne proveravaju ono o čemu pišu. Kad sam zle volje, kao sada, rekao bih da su mnogi novinari postali sluge krupnog kapitala.

Pošto smo utvrdili da „epidemija lažnih bolovanja“ ne postoji, da vidimo dalje vest javnog servisa koji, osim kukumavčenja poslodavaca, nudi ekspertizu privatnog detektiva Nikole Novaka.

„Prema nekim istraživanjima oko 40 posto bolovanja je lažnih bolovanja. I onda se javljaju poslodavci sa željom da istraže to“, reče Novak.

Sad smo od 12 odsto bolovanja sa „određenim nepravilnostima“ već hopla na 40 odsto „lažnih bolovanja“, a na osnovu „nekih istraživanja“.

„Dešavalo se i da ljudi uzmu bolovanje, pa izađu u klub, odu na skijanje ili rade na drugim poslovima. Ni detektivi iz agencije nisu svemogući“, rekao je Novak, što je redak slučaj skromnosti ovog čoveka koji se proslavio poligrafskim testiranjem pevaljki i Dačića na Pinku i hvali se da se razbija od para jer vrhovnici vlasti i njihovi tabloidi zarad političke propagande besplatno reklamiraju poligraf kao svemoguću napravu.

Sad je slika potpuna – ko zna koliko srpskih građana, možda i naših novih gastarbajtera iz Rusije, Pakistana i Bangladeša, lenje su guzice koje lažu da su bolesne da bi skijale ili radile drugi ili treći posao (šta to govori o tome kako su plaćeni na svom prvom poslu?).

Stvar je tako ozbiljna da se na lezileboviće koji nanose štetu profitu poslodavaca i opštem napretku moraju pripustiti privatni detektivi.

Kažem, sakupljam bizarne vesti, a poseban spremnik imam za one koje idu u prilog kapitalističkim krvopijama, i više su od laži – one su tačno izvrnuta istina. Ali, možda je nekad dovoljno čitaocu udariti lagani šamar i politi ga hladnom vodom da to primeti.

Računamo sa 280.000 bolovanja na oko dva miliona klasičnih zaposlenih. To znači da u Srbiji ogromna većina radnika godišnje nema nikakvih tegoba nego dirinči neprestano.

U Srbiji, izgleda, nema ni gripa, ni stomačnih virusa, ni onkoloških pacijenata, ni povreda na radu, ni psihičkih problema.

U Nemačkoj pak godišnje u proseku svaki radnik barem dvaput ide na bolovanje. Da su Srbi takve pahuljice kao slinavi Nemci, u Srbiji bi bilo barem četiri miliona bolovanja godišnje – petnaest puta više nego do sada.

Pošto, naravno, nije istina da u Srbiji nema gripa, stomačnih virusa, onkoloških pacijenata, povreda na radu i psihičkih problema – jedini mogući zaključak je da građani Srbije rade zaraženi, pod bolovima, povređeni, psihički ubijeni i namučeni.

Da zapravo bolovanja – izbegavaju.

Pri tome, za razliku od Nemačke, u Srbiji se često radi za kikiriki i profit poslodavca koji u oglasima za posao nude „dinamičnu radnu atmosferu“, „dva slobodna dana nedeljno“ i „redovnu platu“. I traže kiborge na koje će poslati privatne detektive ako se slučajno razbole.

Ne znam da li to može da dopre do ovdašnjih novinara. Da li im kvari priču o epidemiji „lažnih bolovanja“ i ojađenim poslodavcima?

Ili će možda – ah samo to ne – početi da razmišljaju i rade u javnom interesu, a ne u interesu kapitalističkih krvopija.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.