Lula slobode

Taj novi čovek ne puši i ne pije ništa jače od kamilice, ne jede meso i mlečne proizvode, vozi se samo biciklom, jogom predupređuje agresiju i iznimno je politički korektan.

Rečju, dosadan je do zla Boga, ali barem zna zašto živi, naime samo i isključivo zato da bi što duže živeo.

Pričam o najavi Ministarstva zdravlja da će se najozbiljnije zauzeti za zabranu pušenja u svim zatvorenim prostorima, a tu se, je li, misli na birtije, restorane i klubove.

Ministarka predlaže da se pušačima spreme ćebad pa da sednu u baštu i puše do mile volje i zimi.

Ovde je red da se autujem kao strastveni pušač jer, čitaoče i čitateljko, najverovatnije ćete zalud tražiti principijelnost kod ove teme. Uglavnom je tako da pušači najavljuju revoluciju ako im se zabrani purnjanje u kafani, a nepušači jedva čekaju zabranu i likuju.

Svestan rizika da samo branim ono što mi odgovara, mislim ovde da branim pušenje kao vrhunsku slobodu. Da, te zavodljive i opake cigarete, nešto za one koji nisu namerili da žive večno, jesu i izraz slobode.

Između ostalog i slobode da se sebi nanese šteta. Koliko znam, ljudi ne idu u zatvor ako pokušaju suicid pa ne uspeju. Niti ih (još uvek!) neko motkom goni da se bave sportom umesto što gledaju fudbal na televiziji i nalivaju se pivom. Čvarci za doručak, ručak i večeru? Samo navalite.

Slab je argument da pušenje smeta i nepušačima oko vas. Ne zato što je netačan, jer naravno da smeta – dim guši, usmrde vam se kosa i odeća, ponekad štipa za oči, postoji i mali efekat takozvanog pasivnog pušenja. Ama nepušači i dalje imaju punu slobodu da ne budu u takvom zadimljenom prostoru.

Pušenje već jeste zabranjeno svuda gde treba, tamo gde nepušači moraju biti ili gde bi im izbivanje sa takvih mesta nanelo znatnu štetu.

Recimo kancelarija, škola, bolnica, autobus.

Sumanuta je tvrdnja da se nekome čini nepravda jer ne može u kafanu pod svojim uslovima – to jest, baš u onu kafanu ili onaj deo kafane gde je pušenje dozvoljeno.

Ako ste nepušač, znam da biste da obrnete argument: a zašto ti, moliću lepo, hoćeš u kafanu pod svojim uslovima to jest sa cigaretom?

Zato što sam tako navikao i tako mi je lepo. Zato što je to bilo pređašnje (još uvek aktuelno) stanje, pa se za njegovo ukidanje moraju ponuditi ubedljivi argumenti, a ne obratno. Zato što ne bih da se taj porok – najmanji od svih, takoreći poročić – tretira kao lepra.

Da i ne govorim o petljanju u posao gostioničarima, više nego što je razumno.

Nije li najbolji od svih svetova onaj u kojem svaki ugostitelj mora da ponudi prostor za nepušače ako ima dovoljnu kvadraturu, a ako nema, onda mu na volju? I njemu i gostima. A ako se takav zakon ne poštuje, onda to nije do zakona nego do onih koji kontrolišu zakon.

Ali ministarka se navrla na zabranu, kao da je svaka kafana njena dnevna soba. Zdravlje je u pitanju, kaže. Nema onda razloga da, kao Novi Zeland, ne zabrani pušenje sasvim. Tako bi bilo još zdravije.

Pa onda da zabrani crveno meso, ukine alkohol i kafu i svakom građaninu daruje po jedan onaj sat što prati puls i broj koraka. Pa ko ne napravi bar deset hiljada koraka dnevno, da plati kaznu, ako ponovi, da ide u zatvor gde je ćelija upriličena kao pokretna traka.

Kažem, asketske zabrane za naše dobro jednom će stvoriti idealnog čoveka čiji je cilj, bogami i zadatak, da živi što duže i zdravije, i rinta za krupni kapital do penzije koja će se pomeriti u nedogled.

Ako može da živi večno, još bolje. Sreća naša pa ćemo pomreti pre nego što upoznamo tog idealnog čoveka, udavio bi nas dosadom.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.