Ma ćuti

Na tom tragu je i Vučić, kad vazda govori da „zna kako narod živi teško“. Suština njegove propagande nije u tome da ubedi ljude kako teku med i mleko. Više je u tome da ih ubedi da bez njega dolazi potop.

Tako predsednik apeluje na možda najsrpskiji od svih srpskih osećaja: Ćuti, dobro je da imaš posao. Ima mesta za bolje, ali dobro je i ovako. Ma ćuti, samo da se ne puca.

Pre mesec dana sam ovde pisao pod naslovom „Idu jahači apokalipse, ide Vučić sa sardinama“. Nije bila nauka predvideti da će režim pokrenuti kampanju straha zbog rata u Ukrajini, tabloidi su prevazišli sebe tvrdeći da se u Nemačkoj ljudi tuku za hranu, a zejtin valja na crno kao kokain, dočim u Srbiji ima svega.

Vučić se pretvorio u lagermajstera sa popisom stanja brašna, konzervi, mleka u prahu, nafte. Skupocena kampanja SNS prešaltala se na slogan sa dva štiha, „mir“ i „stabilnost“, koje obezbeđuje samo Vučić.

Ako mislite da nije neki kunst ubediti ljude u bilo šta uz ovakvu medijsku nadmoć, u pravu ste samo donekle. Jer, treba ipak uveriti narod da živi u najboljem od svih svetova, a da istovremeno finansije vodi Mali, policiju Vulin, vojsku Stefanović, a infrastrukturu Momirović.

Da bi uspeo da prošlepa tu plejadu lopova, dezertera, prepisivača i velenaslednika – jer bolje od njih nema – jasno je da Vučić mora sve sam. Otkako se zavetovao da će se uoči izbora „posvetiti poslu bez kamera“, Vučić je provodadžisao sebe na šest različitih televizija, objašnjavajući, da narod razume.

Šta to mora da razume narod? Ne da živi u zemlji Dembeliji, to Vučić ne bi rekao narodu jer zna da narod nije glup. Nego da bi bez njega, Vučića, živeo u paklu. Tukao bi se za hranu kao sirote Švabe, a povampireni Žuti bi opet krali, razmontirali klinike i autoputeve koje je marljivi neimar zidao, i dok se okreneš narod opet ne bi znao šta je voz.

U jednom od nastupa na nervnoj bazi, kod Marića u „Ćirilici“, Vučić je sve što je ne-Vučić samo opisivao kao „oni“. „Oni“ puštaju filmove da pljuju Beograd na vodi, te „oni“ su trpali u svoje džepove i „oni“ samo mrze. „Oni“ je šifra za nešto odsutno, ali narodu kojem se predsednik obraća poznato kao nepatvoreno zlo. Samo da „oni“ ne dođu.

Polurežirani izbori u nedelju nisu razvrstavanje na ljude koji žive dobro i ljude koji ne žive dobro. Nego na građane koji su ubeđeni da sve može biti gore, i građane koji su ubeđeni da od ovoga ne može gore.

Kad se izvrnu glasačke kutije i hartija raspe po stolu, nevažno će biti da li oni koji su zaokružili Vučića objektivno žive bolje (razume se da ima i takvih, svima nam je prošlo po deset godina života) ili su pak kapilarni glas ili hipnotisani Pinkom i Informerom.

Važno je da su uvereni da bolje od Vučića i kamarile u Srbiji ne može. A Vučiću je važno da dođe na svoja dva miliona glasova, na tu ni trećinu koja na biralištima postaje polovina koja u praksi postaje totalna vlast, od Andrićevog venca do poslednjeg zaseoka.

Birači sa stokholmskim sindromom temeljno su pripremani da ih iza paravana na biračkom mestu vodi strah od goreg, a ne težnja za boljim. U njihovom svetu su norme rat, oskudica i nezaposlenost, pa se svako odsustvo rata i kakav-takav posao tumače kao krajnji dometi.

Opozicija je u skladu sa svojim skromnim mogućnostima učinila ponešto da ljude oslobodi tog straha. Ali, to je teško kad režim drži i nož i pogaču, pride i kameru i režiju.

Da li je makar delić uplašenih našao zaturenu hrabrost? Znaćemo u nedelju uveče. U ponedeljak će se bar deo Srbije probuditi ubeđen da je u najboljem od svih svetova.