Makedonski scenario

Igra se na uverenost našeg čoveka da ništa nije slučajno, da se sve potanko planira, u tamnim sobičcima, masonskim ložama, Davosu, svejedno.

Urote su seksepilnije ukoliko su protiv Srbije, a srećom po ljubitelje scenarija, skoro sve zavere su antisrpske, ako već nisu antiruske. Da nije tako, ne bi čovek-televizija Marić Milomir mogao da ima čak dve gledane emisije sa tim lajtmotivom. „Ćirilica“ gde isti ljudi pričaju ko radi o glavi Srbima, i „Aktuelnosti“ gde isti ljudi pričaju ko radi o glavi Rusima.

Jedan je „scenario“ nepravedno zapostavljen poslednjih godina – makedonski.

Za one koji slabije pamte, krajem 2016. je makedonska opozicija konačno pobedila svemoćnog kleptokratu Nikolu Gruevskog, onog što je gradio lepše i starije Skoplje.

Bilo je tih dana krvi u Sobranju jer nijedan vlastodržac kojeg pad sa vlasti vodi na robiju nije spreman da ode bez krvi.

Spektakl se nastavio 2018. godine kad je Gruevski u gepeku preko Srbije pobegao u Mađarsku gde uživa „azil“ i izbegava robiju.

To je, po svemu sudeći, bio drugi kompromis koji je Zaev napravio – prvi je bio saradnja sa istim albanskim partijama koje su godinama stolovale uz Gruevskog. U trenutku bega, Gruvski nije bio pod nadzorom niti na međunarodnoj poternici, kao da je pušten da utekne zbog mira u kući.

Mnogo se tada u Srbiji pisalo o „makedonskom scenariju“ – vlast je plašila građanstvo njime kao babarogom, a opozicija je u tome videla recept.

I ovaj kolumnista je smatrao, ali više bojeći se da je još tada – Vučić je tek bio izabran za predsednika! – režim pokazao da jednog dana neće otići mirno, te je zapisao sledeće:

„Ponašanje Vučićeve bratije nažalost ne ostavlja mnogo nade da će tog, bližeg ili daljeg dana, vlast biti predata mirno. Zavisiće od hladnih glava građana i toga da li je u policiji i službama na dovoljno važnim pozicijama ostalo dovoljno časnih ljudi. Ili makar dovoljno uplašenih od budućeg pravosuđa koje će – možda se i to čudo desi – biti slobodno.“

Pa, kako stojimo danas sa „makedonskim scenarijom“?

U Makedoniji je ovih dana VMRO-DPMNE, tvrdo nacionalna stranka koju je onomad vodio Gruevski, doslovno oduvala socijaldemokrate sa vlasti. Na slobodnim parlamentarnim i predsedničkim izborima su ih potukli do nogu.

Zapadna štampa se vajkala da Makedonija „skreće udesno“ i da će sad – oh ne! – zastati na evropskom putu.

U međuvremenu se „evropski put“ Makedonije svodio na to da pristaje na ultimatume suseda. Evropska unija je dopustila Grčkoj da decenijama ucenjuje Skoplje kako bi promenilo ime države. I to je urađeno. Sad ih Bugarska ucenjuje da maltene priznaju da su Makedonci odrođeni Bugari i ništa više od toga.

Ophrvani ultimatumima i uz moćan albanski faktor koji pak ima sasvim drugu agendu, socijaldemokrate na vlasti nisu uradile takoreći ništa. Njihov odlazeći lider Kovačevski je nakon izbornog fijaska zavapio da je korupcija endemska i stanje očajno, kao da je lider opozicije, a ne vlasti.

Drugim rečima, Makedonija je ostala što je bila – sa sve kraduckanjem, javašlukom i drugim balkanskim sindromima.

A Evropska unija je radila ono što inače radi u svom „stražnjem dvorištu“. Brisel se držao autokrate dok ga nije pustio niz vodu, a demokratskim vlastima je postavljao nefer uslove, blokirao proširenje EU i sasvim prokockao verodostojnost.

Kad je tome tako, Makedonci nisu videli drugi izlaz nego da još više budu ono što su bili i vrate nacionaliste na vlast. Njima je igra sasvim olakšana i sada mogu računati da će nastaviti gde je Gruevski stao.

Njegov ortak Vučić u svojoj drugoj inkarnaciji još nije ni blizu „makedonskom scenariju“. Ima podršku Zapada da „završava“ Kosovo i „regionalnu stabilnost“, ima iscepkanu opoziciju u kojoj su zluradost i međusobice zamenile saradnju. Iznad svega, Vučić ima paranoičnu rešenost da na sve načine zadrži vlast i u poslednjoj mesnoj zajednici.

Makedonija opominje da čak i pad takvog vlastodršca predstavlja tek početak posla. Da je teško menjati ljude pa je teško menjati i državu, a da se na „Evropu“ ne može osloniti jer ona ima neke druge interese.

Tako „makedonski scenario“ na kraju ne ispade ni posebna pretnja ni posebna šansa. Samo jurnjava za sopstvenim repom, jedno veliko ništa u kojem prolaze životi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.