Mali Aca i konj

Imao je Tito i Titograd, i svoje Užice, Veles, Velenje, Korenicu i Drvar, ima stotine ulica i trgova po bivšoj Jugoslaviji i svetu, rođendan mu je slavljen kao praznik omladine.

Ali ništa nije jači izraz kulta ličnosti od toga da se školarcima propiše čitanje anegdota iz vođinog detinjstva.
Uzmimo recimo Aleksandra Vučića kojem je poređenje sa Titom tiha patnja i strast.

Vučiću nije neprijatno da po državnim kancelarijama vise njegove slike ili da Pink emituje pesmuljak o Kosovu, da pozove narod u boj na čelu sa komandantom Aleksandrom“.

On će valjda na konju, a mi na tenkovima ili peške, kako kome zapadne.

Što se tiče anegdota iz mladosti, još se niko nije preporučio kao Dedijer u Vučićevoj eri što ovog kolumnistu čudi – pozicija dvorskog biografa i danas bi bila probitačna.

Predsednik Vučić i taj posao poverava sebi kao i mnoge druge poslove zbog čega radi kao dragstor, a spava kao vojnik u rovu, malo i neredovno.

Tako nam je Vučić jedini izvor priča da je kao mlad i lud radio u gvožđari u Londonu za dve funte na sat, te se tukao sa Hrvatima po Vinkovcima.

Znamo i da je najviše voleo kad mu majka spremi punjene lignje.

Ima nečeg patološki nadmenog u zamaranju publike pričicama o sebi -govornik misli da njegova persona nije tu jer obavlja posao za koji je birana nego je tu po sebi, celo njeno prisustvo je blagodet te se narod može odužiti tako što sluša poučnu vođinu biografiju.

Neki dan je Vučić, između RTS-a, Hepija i Pinka, našao nešto vremena da govori i za švajcarski nedeljnik „Weltwoche“, što mu dođe kao „Pečat“ na nemačkom.

Novinar je Vučiću nabacio kompliment da je zagovornik „multipolarnog sveta“ naspram onih na Zapadu koji kažu da „demokratija mora da se brani od autokratije“, a tu je Vučić prekinuo novinara (što je inače radio sve vreme, teško se izlazi iz svoje kože).

„Da ja vas pitam“, rekao je Vučić, „da li u Švajcarskoj možete da gledate rusku televiziju?“

Možemo, rekao je novinar, ali u Nemačkoj je zabranjena.

E tu ga je predsednik čekao! Pa je li to demokratija, ako ne mogu da se čuju svi glasovi? I jesu li oni vlasni da dele tapije na demokratiju?

Kod nas u Srbiji, rekao je Vučić, možeš da gledaš šta hoćeš – ruske i kineske programe, američke i nemačke, baš sve.

I tu se predsednik dosetio anegdote iz detinjstva kojom je raskrinkao zapadno licemerje.

Kad je bio mali, kaže, crtao je konja na listu papira.

Ali, pošto predsednik nije bio vičan, to je morao ispod da napiše „konj“ kako bi se znalo da je konj.

„To rade i danas. Kad niko ne vidi da su oni demokratske snage, oni kažu ‘mi smo demokratija, a vi niste'“, rekao je Vučić.

Nastavio je o „glupim pričama“ o krađi decembarskih izbora i pohvalio se novinaru da je upravo ubedljivije pobedio u Beogradu i da „niko“ sada ne priča o krađi.

Ovaj kolumnista mora da prizna da je anegdota sa malim Acom i nacrtanim konjem zgodna – i da svet sve više funkcioniše baš tako.

Nažvrlja se nešto, a onda se dekretom propiše kako se to ima zvati.

Recimo, kad Vašington podržava Izrael tokom pokolja u Gazi, to je odbrana demokratije i slobode.

Kad Rusi čizmom pregaze Ukrajinu, to nije rat, nego „specijalna vojna operacija“.

Kao što je Zalud-uzalud rekao Alisi u zemlji čuda, reči mogu svašta da znače, jedino je pitanje čije je da gospodari značenjem.

O tome bi naš predsednik, bivši mali Aca koji nije umeo da crta, mogao da napiše podeblji priručnik.

Kad recimo napravi folklornu terevenku sa molebanom i vatrometom, to nije to što jeste – otužna dimna bomba ispod koje se Vučićeva i Dodikova klika nesnosno bogate – nego je „svesrpski sabor“.

Kad se zaposleni po javnim preduzećima korbačima uteraju u autobuse i na glasačka mesta, kad se glasovi kupuju i dopisuju, to nije to što jeste – jebiga, crtež je loš pa se baš ne vidi – nego su to „ubedljive pobede“ naroda koji je rekao koga hoće, a koga neće.

Kad je medijalna plata pišljivih petsto evra, a sve poskupljuje, to nije to što jeste nego ono što je ispod napisano da jeste, naime napredak u svetlu budućnost protiv kojeg se bune samo neradnici i izdajnici.

Kad uz pristanak Beograda od početka godine Kosovo zaokruži državnost, onda ni to nije kako izgleda nego je, lepo piše u Informeru i lepo se kaže na Pinku, borba za srpstvo pod vođstvom „komandanta Aleksandra“.

U kobajagi svetu nema šta bi vođi bilo ispod časti da uradi samo da stvarima i pojavama udahne drugo, često suprotno značenje, od onog koje stvari i pojave imaju.

Mali Aca je to znao, „komandant Aleksandar“ to zna još bolje.

Prosto da čovek poželi da, umesto priče o nacrtanom konju, sluša kako je pravio sličuge od pivskih gajbi i klizao se po Bloku 45 ili Jajincima, svejedno.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.