Meka kičma suncokreta

Bila je to poslastica iz domena kremljologije, kako je Teofil Pančić nazvao disciplinu bistrenja dešavanja na dvoru, a u odsustvu prave politike. Ali, kako je to novinar-dragstor Marić umalo završio na Golom otoku?

Tako što je u neimenovanom kafiću uslikan u društvu Mlađana Đorđevića, opskurnog putinofila nejasne namene, koji je u režimskim tabloidima poznat kao „Đilasov kum“. Neimenovani fotograf je sliku dostavio portalu „Direktno“ za koji cela čaršija zna da je blizak Đilasu, a portal je, valjda zbog ogromnog javnog interesa, objavio to uhođenje građanina M.M. dok srče late makijato.

Kako to biva sa dvorskim spletkama, Vučić je putem nepotpisanog teksta u Alou, jednom od svojih službenih glasnika, poručio Mariću da je „devojka za sve“, „čovek svake vlasti“ koji je „bio i ostao blizak SPS-u“.

Verujem u Marićevu odbranu pred sudom partije da je u pitanju bila „sačekuša“. Jer, prvo, Đorđević je za sto zaseo u jakni, verovatno nepozvan. Drugo, Milomir predugo živi u svetu konspiracija da bi na javnom mestu dogovorio ćaskanje sa „Đilasovim kumom“.

Ako M.M. baš i nije svojom voljom vojnik partije, a ono je dovoljno promućuran i oportunista da usvoji partijske mehanizme kritike i samokritike. Otuda njegovo pravdanje na paškvilu u Alou, koja je bila vaspitna čvrga i podsetnik da se svi suncokreti imaju upravljati prema jedinom Suncu.

Iza toga se krije nešto još zanimljivije, što je nedavno na Tviteru opisala scenaristkinja Vanja Bahilj, naime da Vučić „onog ko mu na bilo koji način pređe na platni spisak ni slučajno ne pušta da to uradi krišom“ nego je dužan da botuje tako da se sa kilometra vidi „ko mu je platio taj ručak“.

To važi za M.M. kao i za svakog ministra, poslanika, dvorskog umetnika, poslenika pisane reči, mutnog biznismena, sve do čistačice iz provincije koja je morala da pribavi ispravnu člansku kartu da bi se zaposlila, a onda isto tako mora da se vozika po mitinzima.

Razlika je u tome što čistačica iz provincije to radi iz nužde, a krupnije ribe iz pohlepe.

List Nova preneo je reči naprednjaka koji tvrde da Vučić voli da okrene telefon da im se „zahvali“ kad ga nekom prilikom nisu javno podržali. Prilike za odbranu Vučića su neprestane jer su i napadi neprestani, ustaše, Šiptari, žuti, tajkunski mediji, i ne ide da vrhovnik stoji kao sirak tužni bez iđe ikoga.

Ima poetske pravde u užasu tihe vatre koji prolazi svaki naprednjački udarnik dok se pita da li je saopštenjima, izjavama i tvitovima dovoljno umilostivio vođu ili ga čeka strašni partijski sud gde je Vučić i sudija i tužilac. Kažem, poetske pravde, jer sami su ušli u kolo u kojem se možda u Vučićevoj zaleđini postaje bogat i naizgled bitan, ali se sve plaća mekoćom kičme.

Ne znam koliko Vučiću intimno godi kad ga usiljeno hvale, ali politički je to za vlastodršca dvostruko korisno. Prvo, to ga u jednom delu biračkog tela čini jedinim mogućnim i zamislivim.

I drugo, naprednjaci, od premijerke do člana najzabačenije mesne zajednice, divljenjem do imbecilnosti od sebe prave nedonoščad koja u eventualnoj unutarstranačkoj borbi ne bi smela da pisne protiv Vučića.

A ako on iz nekog razloga zglajzne ili se, štaznam, povuče u samostan da piše memoare, naprednjaci će jedino moći da se razbeže kao buvljak na pljusku.

Idiotsko idolopoklonstvo nije baš dobro za Srbiju i onu, kako beše, demokratiju, ali što bi se to Vučića mnogo ticalo?

Uzgred, u Ćirilici je predsednik odmah oprostio Mariću što ga je tukao, i rekao da ne zna ko je napisao tekstić u Alou. Razgovor se nastavio u superekskluzivnom pravcu, ozbiljnijim temama koje je predsednik približio narodu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.