Mi smo i pre i posle

Kako se čitanost strmoglavila, zaključak je jasan – pola Srbije je nekuda zdipilo da praznuje.

Što znači da su spojili vikend sa Prvim majem, a Prvi maj sa Velikim petkom, a ovaj je ionako spojen sa Uskrsom koji ima i svoj drugi dan.

Gledam u kalendar, to je jedanaest vezanih neradnih dana. Ko nema napornu familiju, blago njemu.

Svuda u svetu novinari znaju za letnju rupu, televizije prave letnje šeme, nedeljnici imaju odranije pokoji spreman tekst da se zakrpe.

To je i doba inventivnosti – šta da pišeš kad niko ne čita?

Pre desetak godina je novinare nemačkog tabloida Bilda na početku leta zadesio sretan slučaj – naime, u Bavarskoj je iz štale odbegla jedna krava po imenu Ivone.

Sad vi mislite jaka stvar, odbegla krava, ali zato vi niste novinari Bilda.

Oni su otišli tamo, intervjuisali seljaka, ponudili 10.000 evra nalazaču krave i krenuli u potragu. Svakog dana se o tome minuciozno izveštavalo.

Kao mamac je doveden i zgodni crni bik Ernst, ali Ivone nije marila.

Na kraju se, posle stodnevne sage, sama vratila na pašnjak.

A taman je leto prošlo. To se zove popunjena letnja rupa.

Kažem, ona postoji svuda u svetu, ali evo se u Srbiji otvorila prolećna rupa, silom kalendara, naše pravoslavno-komunističke tradicije i dovitljivosti da premošćavamo slobodne dane.

Ali, mi nismo te sreće da nam rupu ispuni kakvo odbeglo govedo.

Kod nas su goveda u medijima ionako svakog dana.

Naša prolećna rupa pada usred izborne kampanje, ispuniće je zađevice i povišena temperatura, Kosovo, Srebrenica… i godišnjice „majskih tragedija“.

Ta sintagma, malo otrcana, odomaćena je za imenovanje dva krvava amoka, onog u „Ribnikaru“ i onog u mladenovačkim selima.

Masovna ubistva do sada neviđenih razmera u Srbiji, i to dan za danom.

Mediji će biti puni prisećanja, podsećanja, pijeteta, ali unapred vam kažem da će hiljadu puta biti postavljeno pitanje – jesmo li išta naučili iz tih straobalnih događaja? I zašto nismo ništa?

Da li smo, vezani nevidljivom niti neverice i bola, postali bolji jedni prema drugima? I zašto ni to nismo?

Ali, vratimo se korak unazad da propitamo pitanje: Zašto bi polazna pretpostavka uopšte bila da ovakvi događaji mogu da prenu i otrezne društva? Da će posle njih postati – bolja?

Možda jer se desilo nešto neizrecivo strašno.

Tih dana su obični ljudi po ulicama hodali tiho i uzdisali glasno. Seklo je duboko, toliko da se moglo pomisliti kako taj rez deli vreme na pre i posle.

Da ćemo, ako imamo zrno pameti i dva zrna ljudskosti, učiniti da ono posle bude bolje od onog pre.

Možda jer se očekuje da se, pred spoznajom nenadoknadivog gubitka, uvidi da su drugi problemi dovoljno mali da o njima barem možemo da pričamo, a da se ne dohvatimo za grkljane.

Možda jer su zločini odneli nevinu mladost bez nekog „razloga“.

To turobno „zašto“ je, očekivali smo, trebalo da nas kopka toliko da u procesu traganja za odgovorom učinimo sve da se tako nešto ne ponovi.

Pa, šta se onda desilo? Desio se život i desili smo nam se mi.

Kao i ljudi, i društva imaju osobinu da ne mogu iz sopstvene kože kao što to, recimo, može zmija.

Presvlačenje društvene kože je dug i bolan proces i nikad se ne dešava preko noći.

Da prostite, imali smo mi i debljih povoda da u taj proces krenemo.

Bilo je ovde pre (tek) pola ljudskog veka velikih klanica, sankcija, bombardovanja, ubijen je premijer.

„Naši“ su činili zločine i „našima“ su činjeni zločini.

To je seklo još dublje, pa se vreme nije raspalo na pre i posle nego je samo nastavilo da teče.

Ni tome se ne može dokučiti „razlog“ pa ipak nismo odmakli u traganju za odgovorima.

Moguće da društvo, kao i pojedinci, izlaz traži u navikama.

Da je to mehanizam preživljavanja – bilo, ne ponovilo se, idemo samo dalje. Suočeni sa novim i strašnim, bežimo u staro i odomaćeno kao u jazbinu.

Pre godinu dana je jedva nekoliko sati bilo potrebno da prorade refleksi.

Tabloidi su nastavili da budu tabloidi i prenosili su svaki detalj o „dečaku ubici“.

Vlast je nastavila da bude vlast, te je predsednik, istog dana, izašao sa papirom sa nekakvim „merama“.

Škole vrve od policije umesto od pedagoga.

Roditelji u „Ribnikaru“ su i danas podeljeni na one koji bi da se ceo deo škole sruši ili pretvori u veliki memorijalni centar.

I na one koji bi da to i dalje ostane škola. Te dve grupe – obe mogu da razumem – nisu našle način da pričaju jedna sa drugom. Pale su preteške reči.

Ukratko, mi nismo prestali da budemo mi. Kad bolje razmislim, šanse nam i nisu bile bogzna kakve.

Kažem, mediji će ovih dana hiljadu puta postaviti pitanje jesmo li išta naučili iz straobalnih „majskih tragedija“ i čitalac će možda biti podstaknut da o tome ponovo razmisli, negde između roštilja i šarenih jaja.

Ako obrati pažnju kako će se o tome govoriti na urancima, po kafanama ili televiziji i kako će se pisati u novinama, videće da smo mi ostali mi.

Eh kad bi bar negde odbegla krava. Eskapizam je često tek druga najgora opcija.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.