Mistična zaleđina

Možda jer su im oduzeti pasoši, ili jer ih gazde kažnjavaju kad se požale medijima i jer sve to skupa liči na robovlasništvo.

Ali, pošto čitalac ne voli da bude naivan, a oni koji kreiraju javno mnjenje znaju da čitalac ne voli da bude naivan, prvo je stidljivo, a onda brže, jače i bolje poturen razlog iza razloga: mediji, za koje odranije znamo da su tajkunski, izdajnički ili kombinacija to dvoje, bave se Vijetnamcima isključivo jer im politički smetaju kineski kapital i opšti napredak Srbije.

Tako je rekao ministar Tomislav Momirović u onih par rečenica koje je u jednom televizijskom nastupu uspeo da skrpi od početka do kraja. Tako je, a ona mnogo bolje ume sa rečima, rekla i Ljiljana Smajlović. Tako je, naposletku, presudio i Aleksandar Vučić.

Pre nego što je karusel dnevnih skandala sa murala na Vračaru prešao do Zrenjanina, u opoziciji se našlo glasova koji su i odbranu i napade na Mladićev lik opisali kao deo iste ujdurme, kao skretanje pažnje. Sa čega? Zakona o referendumu, Rio Tinta, izgradnje metroa… čega god.

Kao, da se par desetina ljudi i poneka kamera nisu sjatili u Njegoševu ulicu, drugde bi barem sto hiljada ljudi izašlo na proteste. Ili bi neki lider opozicije dobio par lajkova više kad na društvenim mrežama podeli svoje gostovanje u jutarnjem programu kablovske televizije.

Ima tome par dana da je bosanski košarkaš Jusuf Nurkić – koji nije cvećka – reagovao na ranije pogrdne izjave Nebojše Čovića, te nazvao Čovića „kriminalcem“. U ekspresnom saopštenju Čovića (koje mediji prenose „u celosti“, jer kod prepucavanja saopštenjima novinarstvo prestaje) navodi se da Nurkićeva izjava „nikako nije spontana“ i da „savršeno odgovara“ zna se već kome.

To su samo tri primera onog što je pisac Mihajlo Pantić jednom nazvao „proizvodnjom mistične zaleđine“.

Nijedan naš problem ne sme biti tako mali da se naprosto zbiva, ne, iza svakog stoje zavere iz mračnih sobičaka ili makar nečije zadnje namere. Posledično, niko ne radi i ne govori ono što misli ili, nedajbože, ono u šta veruje, nego samo ono što mu murdarski odgovara i donosi neku apanažu.

Čitaocu, slušaocu i gledaocu se, sa raznih adresa, sugeriše da, ako neće da bude naivan kao veverica, onda mora da izoštri njuh kao agent Štazija, da nikome i ni u šta ne veruje, da podozrenje bude takoreći prirodno stanje. Veruješ da je danas sreda? „Vidiš, Danice, kako si naivna“, što bi rekao Bata Stojković.

Neprestana potraga za mističnom zaleđinom onemogućava svaki razgovor. Nedavno sam na Tviteru slušao audio-raspravu o vakcinama. Gospođa, protivnica vakcina, na momente je lepo govorila kako društvo ne treba da se raspadne i kako treba da pričamo jedni s drugima. Kad joj je neka devojka kulturno odgovorila zašto misli da su vakcine dobre, gospođa se uzjogunila: „Koliko te plaćaju za to!?“

Tako se svako čiji nam se stav ne sviđa sumnjiči za agendu. Ovih dana sam opet u Beogradu gde mi se redovno dešava da, posle deset ispijenih kafa sa raznim predstavnicima novinarsko-političke čaršije, čujem da je zapravo sve na političkoj sceni kupio Vučić. Ili barem Đilas.

Iako nas iskustvo uči da ne skačemo na prvu loptu, stvari su i dalje najčešće onakve kakvim se čine. Okamova oštrica kaže da je najjednostavnije objašnjenje obično najtačnije. Ljudi ponekad donose glupe odluke ili govore idiotarije iza kojih nema baš nikakve agende. Ali, uvek će vam neko reći da ima, da ništa nije kako izgleda, da ni u šta ne treba verovati.

Razmislite kome odgovara tolika proizvodnja mistične zaleđine. Ne budite naivni.