Mora rat, al’ valjda neće

Sa zvaničnih mesta, koja sertifikat za pravovernost dobijaju na Andrićevom vencu, stiže parafraza minijature Slobodana Miloševića sa Gazimestana 1989. godine: „Opet smo u bitkama i pred bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene.“

Ko gleda Pink, čuje poslanika Vladimira Đukanovića, komandosa za sve prilike, kako kaže da će izgleda da se zarati, mada valjda neće. Jer opet smo u bitkama i pred bitkama, a ni oružane još nisu isključene.

Tercira mu Dragoslav Bokan, neka vrsta srpskog Aleksandra Dugina, koji narodu poručuje da – ako bitke i postanu oružane – mi pobeđujemo. Ako ti, čitaoče, nije jasno šta nam rade, i zašto mora da se zarati, onda ti možda i ne vredi govoriti da je u toku „odsudna Vučićeva bitka za Srbiju“ koju „ili ćemo dobiti ili nas neće biti“ (Srpski telegraf).

Ti se spremaš da gledaš Evropsko prvenstvo u košarci, kukaš zbog inflacije i hoćeš gas i struju dok „Kurtijevu vojsku KFOR vežba za napad“ (Večernje novosti)? Dok „Ustaše hoće glavu Vučića“ (Objektiv) i to „tajnim decenijskim vezama udružene u progonu Srba“ sa Prištinom (Politika)?

To su naslovi samo u poslednjih desetak dana, koji su se doduše malo skučili, da bi na naslovnice domoljubne štampe stala golema reklama državnog Telekoma. Rad na vojnoj spremnosti nacije je važan i isplativ posao. Proteklih godina su marljivi tragači za lažnim vestima (imaju li ti ljudi beneficirani radni staž za ronjenje po kanalizaciji?) našli da režimski tabloidi u proseku na svaka tri dana najave rat. Sada ga najavljuju deset puta dnevno. Otkud to?

Otuda što u medijima i tzv. javnom mnjenju (ili onome što je od njega ostalo) ne može biti vakuuma – novine još nikad nisu izašle sa praznim stranicama. Da se ne piše o odsudnim bitkama koje mogu postati i oružane, javni bi prostor kanda ispunilo nešto drugo, manje prijatno za vrhovnika i biznis-model njegovih novinarskih helebardi. A toga ovih dana baš ima.

Moglo bi da se piše o, šta znam, stotinama miliona evra koje Srbija daje da uvozi struju, jer je propao revolucionarni pokus paljenja jalovine u TENT-u. Ili o opštem poskupljenju. Ili o državnoj mafiji. Ili o ne baš zavidnom položaju Srba na Kosovu, koje guši razgoropađeni Kurti, a iz Beograda dobijaju uveravanja da se „neće dozvoliti nova Oluja“.

Ne sme se biti sitničav i rušiti jedinstvo kad smo možda pred oružanim bitkama. Što reče bivši ministar policije Dragan Jočić, kad su ga 2004, tokom požara na Svetoj gori, pitali da li je istina da je u mladosti obijao trafike: „Gori Hilandar, a vas interesuju paklice cigareta!“ Ili, što bi rekao Vučić, toliki problemi, a vi zapeli za neku gej paradu! Ako ubediš ljude da će sutra rat, onda je već i samo odsustvo rata epohalni uspeh za koji zna se kome treba zahvaliti.

To je stara fora valjda svakog vladara koji ima previše vlasti i rešenost da je zadrži po svaku cenu – u jednoj ruci nosi kanister sa benzinom, u drugoj aparat za gašenje požara. Tako i Vučić neumorno provlači Srbiju kroz ratne opasnosti i gasi požarčiće koje je potpalio.

Nikakva uteha što po tom principu u tzv. regionu funkcionišu i Kurti i Murta, naprotiv. Jer, iako ovo nije 1989, i niko nema račun da stvarno ratuje, igranje benzinom nije preporučljiva rabota. Kad ljudima stalno pričaš da će rat, znaju da budu tanki živci i brzi prsti, a nekad oni nisu na tastaturi, nego na obaraču.

Tada bi glavom platio ko zna ko, ali sigurno ne bi huškači iz Beograda niti urednici-udarnici domoljubnih glasila. Oni bi dobili još više narodnih para da nastave mlaćenje gloginja tuđim spolovilom.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.