Možda sad ne bude ni šnicle

Doznajući kako protiču hronični susreti kancelarke i predsednika Srbije, uglavnom smo morali da se oslonimo na nepouzdanog svedoka, naime samog Aleksandra Vučića.

Od njega smo čuli da je na ručku u Berlinu odbijao šniclu zbog treme, a znamo da trema udara na želudac. Kanda ga je umirilo kad mu je Merkel navodno rekla da je zove u bilo koje doba dana i noći.

Kad se podvuče crta, Vučić može da bude prezadovoljan majčinskim odnosom Angele Merkel. Njene kritike i podsećanja na evropske vrednosti su blagi, a pohvale su prekipele tokom poslednje posete Beogradu, kada je rekla da je Vučić čovek koji drži reč.

Možda ga je suptilno podsetila na nešto što je obećao. U beogradskoj čaršiji se odavno, bez dokaza, kao činjenica uzima da su Evropljani doveli Vučića na vlast da završi Kosovo.

Boris Tadić je rekao da bi ga obesili na Terazijama da je potpisao nešto poput Briselskog sporazuma.

Valjda nije pominjao Terazije pred Angelom Merkel, kad je ono bila u Beogradu pre deset godina. Ali znam da ni pre ni posle toga nisam video kancelarku tako zajapurenu i besnu u javnosti. Tadić je odbio da ukine srpske strukture na Kosovu, kancelarka je očito bila pripremljena na drukčiji ishod.

Knjige su napisane o tome koliko kancelarka ne voli iznenađenja i kako, poput crne udovice, počisti svakog ko joj se suprotstavi.

Ako i nije završio Kosovo, Vučić je bio pouzdan đak. Odmah po dolasku na vlast liberalizovao je tržište rada na polzu stranih investitora, subvencije uzdigao do državnog rezona.

Mnogo pre Rio Tinta, zakoni u Srbiji su nameštani za nemačke investitore poput izdavača udžbenika Klet i „kralja kobasica“ Klemensa Tenisa koji ipak nije došao da nauči srpske seljake svinjogojstvu. U tome su udela imali i ljudi bliski Angeli Merkel, poput Dejvida Mekalistera.

Vučićeva vlast je sa Nemcima utanačila projekat Triple Win gde se takoreći na angro izvoze medicinski radnici. Ugovor je raskinut tek posle mnogo kritika.

U izbegličkoj krizi je Vučić bio odlikaš. Dok je Merkel držala granice otvorenim, i on je coktao zbog mađarske žilet-ograde i pitao se gde je humanost. Kad je Merkel zatvorila granice, Vučić je poslao vojsku i policiju da zaustave migrante.

Kancelarka je bila promoterka stabilokratije na Balkanu i ljubomorno čuvala evropske vrednosti za neke zapadnije predele. Važno je da se ne talasa, da biznis cveta… i to je Vučić mogao da joj pruži.

Zauzvrat je pred svake izbore dobijao po susret sa Merkel, ostajale su onda fotografije njih dvoje u kontrasvetlu, dok se iza uzdiže toranj na Aleksanderplacu.

U, hm, odbranu Merkel moglo bi se reći da je u Srbiji morala da radi sa Vučićem jer nikog drugog i nema. Kao švapska domaćica, ona je celu karijeru kuvala sa onim što ima u špajzu. Ako među začinima nema evropskih vrednosti, biće malo bljutavo, ali šta da se radi.

Od danas će Vučić imati posla sa novim kancelarom Olafom Šolcom i, možda više, sa šeficom diplomatije Analenom Berbok. Ova potonja bi mogla da bude tvrd orah. Spada u, što bi Vučić rekao, „zelene džihadiste“, a pride je spoljnopolitički jastreb. Mogla bi da se doseti i evropskih vrednosti.

Nije izvesno da će Srbiji biti bolje sa novom nemačkom Vladom, ali je izvesno da Vučiću neće. Možda još može da pozove Merkel u svako doba dana i noći, da se izjada. Ako penzionerka ne promeni broj.