Najlepše lokne našeg premijera

Ali, naš premijer Miloš Vučević tačno zna kad je izgubio i poslednji ovlašni dodir sa realnošću. To jest, on to ne zna jer više nema dodir sa realnošću, ali mi znamo.

Bilo je to u ponedeljak negde oko 13 časova kada je blagoizvoleo izjaviti: „Mi smo izvršili i ispunili ono što je bilo postavljeno kao zahtev od strane onih koji su organizovali proteste. To više nije tema za nas. Sve dalje je politizacija.“

Premijer je, dakle, završio sa studentskim zahtevima tako što je rekao da je završio sa studentskim zahtevima.

Ako te, čitaoče i čitateljko, ova tautologija žulja, to je zato što barataš elementarnom logikom. Ili, što bi rekao narod, imaš još nešto zdravog mozga, pa ne voliš kad ti neko polno opšti sa tim mozgom.

Vučevićev proglas da je završio sa studentima pogrešan je na činjeničnom nivou. Zahtevi naprosto nisu ispunjeni.

Ali, premijerski je proglas pogrešan i na nivou dubljem od činjeničnog. Taj nivo se može razumeti samo u kosmosu u kojem ne postoje činjenice i laži – kao što postoje za mene ili vas – nego izrečeno ide mimo realnosti, ne uzimajući tu realnost ni kao udaljeni kriterijum.

Isto kao što je rekao da je tema studentskih zahteva završena, Vučević je mogao da kaže da on, premijer, ima najlepše lokne u vasceloj Srbiji. „To više nije tema za nas. Sve dalje je politizacija pitanja lokni.“

Tu se krije i srž nesporazuma omladine sa fakulteta i ove vlasti. Naša je vlast ljuta što omladina ne pristaje na fantastični svet koji vlast kreira tautologijama.

Kad recimo kaže da je Srbija najveća ekonomska sila Evrope i udaljenost od realnosti premošćava neumornim ponavljanjem fantazma sa svih kanala. Ili kad kaže da su ispunjeni svi zahtevi, a da samo šaka plaćenika u hibridnom ratu protiv Srbije to neće da prizna.

Naša je vlast ljuta na studente što neće da pristanu na konstrukt sa televizora da su oni, studenti, ili plaćenici ili makar nečiji korisni idioti.

Nesporazum je u tome što studenti nisu penzioneri – čast brojnim izuzecima – koji džedže uz Pink i RTS čekajući „obraćanje“ prvog među nama.

Režim kao da je začuđen što neka omladina ne pristaje na gebelsovštinu. Nacisti su, setimo se, pioniri propagande putem masovnih medija. Njihova cela tajna bila je u glajhšaltovanju i besomučnom ponavljanju svega par poruka.

Današnja omladina ne prati te medije. Oni imaju TikTok, gledaju Jutjub. Komuniciraju emotikonima. Zanimaju ih druge stvari. Ne sećaju se ratova i sankcija. Oni znaju šta hoće, ali mi matoriji ih sve manje razumemo, čak i kad se trudimo da održimo kontakt sa njihovim svetom.

Naprednjaci tu tek zaostaju – oni su navikli da proizvode izmaštani svet, da ga obznanjuju sa televizije i učvršćuju kapilarnim glasovima. Da ispod toga nemilice kradu.

Predsednik, premijer i karavan skutonoša sada deluju izgubljeno. Oni su čak zapostavili i svoje gvozdeno propagandno pravilo o ponavljanju.

Prvo je bilo da je za pogibiju pod nadstrešnicom kriv neki Titov arhitekta. Onda da nije. Pa da su protesti politikantski i da je sa ostavkama gotovo. Onda je bilo još ostavki. Naredba za „vređaj-snimaj“ provokatore bila je prvo delo veštačke inteligencije, a onda se ispostavilo da nije nikakva inteligencija.

I studenata je prvo bila šačica, onda ih je bilo „oko šesto“. Pa je zbog tih „oko šesto“ predsednik doneo registratore. Pa je pričao o hibridnom ratu. Onda ih je zamolio da se vrate u učionice da zajedno napravimo jaču Srbiju.

Ispucao je ceo arsenal trikova, ali niko ne aplaudira. Celi univerziteti su u blokadi.

To više nije nejednaka borba na kakvu smo navikli. Studenti su nezgodni, nepodmitljivi, imaju svoje mreže, ali i majke i očeve i babe i dede. Pokušaće i njih da otrgnu iz naprednjačke magle i privedu svetu činjenica.

Vučića najviše jedi što ga ta omladina ne priznaje za vrhovni autoritet, onako kako ga paradoksalno priznaju i njegovi stariji kritičari. I kad ga baš ne vole, oni su fiksirani na njega, a njemu je to potaman.

A ovi mladi ljudi ga pitaju: Ko si sad pa ti? Zašto nam se obraćaš? Dosadan si. Smaraš.

Sa lakoćom razvejavaju dimne zavese koje pušta, kao da je njihova generacija rođena sa gas-maskom za ovakve režime.
Osporen, negiran, zapravo – ignorisan od onih u koje se inače kune jer to dobro zvuči, od „naše dece“, od „budućnosti u koju verujemo“, režim se potuca po svom paralelnom kosmosu i samo silno želi da sve utihne, kao toliko puta do sada.
„To više nije tema za nas. Sve dalje je politizacija“, što bi rekao premijer.U-ta-ta, nećemo više da se igramo jer nam ne date da pobedimo.

Ali ni ta izjava neće biti bitna, osim u imaginarnom svetu u kojem premijer ima najlepše lokne.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.