Ne, nemoj me lustrirati

Nije li prvi među nama i blagi otac i strogi očuh, ne razume li se u ekonomiju isto koliko u fudbal i poljoprivredne kulture, u rudarstvo jednako kao i u socijalnu psihologiju nataliteta?

Drugima je nešto lakše, oni na smenu treba manje da rade svoj posao, a više da budu ritam-sekcija prvog među nama, da sve što kaže razrade i umnože po televizijama i tabloidima kako bi narod razumeo sasvim i bez ostatka.

U tom poslu se ističe predsednica Skupštine koju je, dok je predstojala Vladi, tukao glas da je fikus, ali to nije bilo pošteno prema njoj. Ona je više menjolik, spremna na sve uloge, sporedne, razume se, jer sve su sporedne osim predsednikove, no i u tim ulogama ima nastupe koji bi je kandidovali za Oskara.

Evo je Ana Brnabić u jednoj od poslednjih objava na Tviteru – gde umesto svoje slike drži sliku predsednika, tek da stvari odmah budu jasne – bila „prinuđena“ da osudi „pretnje“ koje je uglednoj redakciji Informera tobože uputio narodni poslanik Ćuta.

Ukratko, kad već ne reaguju oni koji bi morali – novinarska udruženja – to predsednica Skupštine neće da ćuti jerbo nam treba demokratsko društvo sa slobodom medija koja važi za sve.

Zanemarimo sad što je naprednjacima do slobode medija stalo manje nego do lanjskog snega i što se ono što radi Informer u novinarstvo može ubrojati taman koliko vađenje bubrega u „Žutoj kući“ u medicinu.

Ovde me zanima nešto drugo – šta je to strašno narodni poslanik Ćuta „pripretio“ Informeru? Inkriminišući snimak potiče sa zrenjaninske KTV i u montiranoj verziji su ga objavili svi režimski portali, naravno, potpuno spontano – prosto se desilo da su urednici prepoznali temu.

U dokaznom materijalu se čuje da Ćuta već predviđa da će „zmijarnik sa kratkonogim bradatim Vučićevićem“ preneti to što govori, te obećava da će, ako se Ćuta ikad bude išta pitao, prvo Vučićević i njegov „zmijarnik i trovačnica“ biti „lustrirani“. Da su kao kancer koji mora da se „sklanja, operiše, eliminiše“ da više „ne zagađuju javni prostor“, i da to mora da se radi „brutalno, sistematski i, ako treba, i na silu“.

Narodni poslanik Ćuta u javnosti nije poznat baš kao stoik, ali vala nije ni nemušt pa mu tumači nisu potrebni. Valja jedino primetiti da se ovde „pretnja“ sastoji u obećavanju lustracije kojom bi se tabloidni kopljanici režima „eliminisali“ iz „javnog prostora“.

Za izbor reči neka Ćuta odgovara svojim biračima, a za uvrede neka ga Vučićević privatno tuži ako hoće i ako ga nije sramota – jer Informer za jedno prepodne prospe sto puta više uvreda na račun kritičara vlasti.

Ne bi li prvak našeg režimskog novinarstva trebalo da sam razdrlji košulje, da golim nedrima krene na bajonet lustracije, jer ga se ne plaši, jer nema zašto da se plaši, jer je na ispravnoj strani, pa da pred Ćutom i ostalim inkvizitorima te okupljenom svetinom vikne: „Lustrirajte, ja i sada uređujem novine.“

Iščašeno je, čak i za ovu vlast, da se „lustracija“ tumači kao pretnja. Šta je sledeće, da se pod pretnju podvede kad neko iz opozicije obeća specijalno tužilaštvo za visoku korupciju? Kad se zalaže da se oduzme imovina stečena kriminalom? Kad najavi da će, ako dođe na vlast, zakoni morati da se poštuju?

Ako su to sve „pretnje“, onda se i ovaj kolumnista na ovom mestu već sit napretio i red je da se samoprijavi organima reda.
U februaru ove godine sam napisao da građani, kad kucne čas, treba govnjivom motkom da rasture tzv. „institucije“ koje ne rade svoj posao, a njihove satrape da pošalje u Zabelu. U novembru prošle godine sam pisao da „bagra koja je pokrala narod“ mora u Zabelu.

Inače, Zabelu pominjem često, pripišite to požarevačkom lokal-patriotizmu. Mislim da taj zatvor treba hitno proširiti za barem još tri paviljona, možda zatreba.

Lustracija je u Srbiji gotovo magijska reč. Zazivana, nikad sprovedena i nikad prežaljena. Kad se kaže „lustracija“, svako ima drukčije predstave. Poneko zamišlja kožne mantile i metak u čelo, poneko naprosto zakone koji važe i vrede za sve, tužilaštvo koje radi svoj posao.

A poneko se svega toga plaši kao grešnik sudnjeg dana.

Verzija „lustracije“ koja se meni čini neophodnom je da se od narodnih para i javne sfere zauvek odvoje svi koji su narodne pare prisvajali, a o javni posao se ogrešili. Ako i ne mogu svi da stanu u Zabelu, a ono bar neka budu građani kao i svi drugi, da rade nešto pošteno, ali daleko od tendera, nameštenja, televizije i novina.

Režimska se glasila uklapaju u obe ove kategorije – eno im je i predsednik neki dan rekao da ih „država“ sve finansira iako su šatro privatni. I za te pare oni su zbilja trovačnice.

Da sam na njihovom mestu, i ja bih se plašio lustracije i svojski nadao da se Ćuta nikad ništa neće pitati u državi ili da će, ako se vlast ikada i promeni, to proći kao i onomad kad je jedan prvak DOS-a odjurio na Pink da svira klavir.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.