Neuništiva ćirilica

Latiničko ž, tek z sa dijakritikom, jad je i beda u odnosu na ж, kao da nisu ista slova.

Istina, ćirilici nije lako. Ima je u bukvaru, a posle manje. Okružena je latinicom, onako debela, pritisnuta anglicizmima, ponekad nezgrapnom transkripcijom, firmama i natpisima koje i stranci treba da razumeju, komercijalnim interesima izdavača.

Ako nastavimo sa personifikacijama, latinica je nemilosrdna, klinasta i oštra, njeni jednostavniji znaci su u duhu vremena – prednost ima ono što je praktično.

Doduše, srpska latinica ima objektivnu prednost – njome reč može stići do otprilike dvostruko više ljudi. A valjda je to cilj, da čitamo i čujemo? Ili nije?

Kažem, ćirilici nije lako, a ipak joj još vanredno dobro ide kakvi je brane i odbranjuju već trideset i kusur godina.

Preturila je stara dama svašta preko glave i nije zaslužila da joj stalno drže opelo ne bi li je onda junački branili od izmaštanih neprijatelja.

Naš ćirilički javni servis je neki dan ovako izvestio: „Selaković na Vukovom saboru o nepokolebljivoj kulturnoj politici: Briga o srpskom jeziku i pismu nije floskula već mera samopoštovanja.“

Naslov od devetnaest reči, da se slučajno nešto ne ispusti, a sve lepše od lepšeg. Da vidimo potanko šta smo tu imali:

Čitalac prvo biva prinuđen da se podseti kako je Selaković ministar ičega, a posebno kulture. Teofil P. je jednom opisao kako izgleda kad Selaković i kultura ostanu nasamo: „On ne zna i ne ume, ali mu to ne smeta da navaljuje, a ona neće, ali je niko ništa ne pita. Meni to deluje kao da su na pomolu ili bruka ili krivično delo, a možda i oboje.“

Idemo dalje, reč je o „nepokolebljivoj kulturnoj politici“ i to je bez sumnje tačno! Pod uslovom da se u Selakovića i njegovih prethodnika neka „kulturna politika“ može ustanoviti, onda je to „nepokolebljiv“ rad u pogrešnom pravcu, pravo navaljivanje.

Dalje kaže da „briga o srpskom jeziku i pismu nije floskula“ što je siguran dokaz da je floskula, ako je još dokaza potrebno.

Ponavljam, trideset godina selakovići uveoci brinu, brane i odbranjuju ćirilicu, a ona je i dalje živa i zdrava uprkos njihovom navalentnom zaštitničkom zagrljaju.

Pošto su izdanci radikalske škole, tako „nepokolebljivi“ uspeli štošta da dokinu i dokrajče – recimo, gde su branili Srbe, onde Srba više nema – ovde se jedino može konstatovati da je ćirilica neuništiva.

Ministar kulture Selaković najavio je da se imaju nabaviti ćiriličke tastature i da će biblioteke, dok je njega na braniku ćirilice, otkupljivati od izdavača samo ćirilička izdanja. Pa čik ti štampaj latinicu!

U zakonu o „zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma“ – stvarno i taj zakon imamo! – predviđene su poreske olakšice za one koji koriste ćirilicu. Patriotizam modrih grudi uvek se nekako svede na pare.

Isto kako se snimanje napadno patriotskih filmova, ta kulturno-povijesna domoljubna izobrazba – jednako otužna i opasna kao u susednoj Hrvatskoj, uostalom – opet nekome debelo isplati.

Opasno, kažem, jer eno je u jednoj emisiji istoričar Čeda Antić – on je sav od ćirilice – rekao da u obnovu srpstva treba da spada i obaveza da svi sve pišu latinicom. I da se ućutkaju strani agenti i tako dalje.

U tom svetu možda bi još bolje stajale Večernje novosti, prvobranioci ćirilice, koji na tom lepom pismu masno lažu, huškaju, agituju. Jednako kako to na latinici radi ostatak tabloidnog repa-biča režima u kojem je Selakoviću dopalo da navali na kulturu.

Pošto se, kako smo videli, ćirilica sama lepo brani od ovakvih branitelja, nama bi bilo bolje da naučimo kako na srpskom jeziku opet razgovarati. Kako prekinuti monolog, jezičku dijareju, kako slušati i reći nešto o stvarima javnim i kako to nekuda da vodi.

Ako je pisano, to jednako važi za oba naša pisma. Jer oba su naša. Verujem da njima srpski građanin jednako dobro barata, iначe ne би mогао да pročита ово beз пrobлemа.

Možda je i ponosan što nema mnogo naroda koji suvereno koriste dva pisma za svoj jezik.

Ona su važna i velika, ali ona su samo – pisma. Nisu kriva što je poneko pogrešno pomislio da je pravi patriota jer ćiriličari, a neko da je monden jer latiničari.

Kažem, ćirilici nije lako, a ipak joj vanredno dobro ide kakvi je brane i odbranjuju već trideset i kusur godina. To što su se opet navrzli na nju nevinu siguran je znak da će opet preživeti njihove odbrane.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.