O kravljem prdežu

U tom društvu se skoro podrazumeva bivanje veganom, vožnja biciklom i izbegavanje aviona po svaku cenu. Nekoliko njih je reklo da ne uključuje grejanje, draže im je da zimi hodaju po kući u džemperu nego da spaljuju gas ili naftu.

Jedan se posebno istakao rekavši da nema – frižider. Pa šta radiš, crni čoveče? Ništa, kaže, većina stvari preživi par dana na sobnoj temperaturi, zimi i duže, ionako se stan ne greje. Inače, jede testeninu i rižu. Kome treba frižider, taj surovi potrošač?

Toga sam se setio ovih dana dok aktivisti koji su sebe prozvali „Poslednja generacija“ blokiraju Berlin. Pojavi se njih par, zalepe superlepkom šake za asfalt i zaustavi saobraćaj. I tako na desetinama mesta.

Pokoji kivni vozač je zaradio krivičnu prijavu jer je rešio da stvar uzme u svoje ruke, a i policija nije više baš fina prema demonstrantima. Kažu da se samo u jednom danu u zastojima zaglavilo sedamnaest vozila hitne pomoći.

Ali, planeta ne može da čeka pa ne mogu ni aktivisti. Traže brže promene u saobraćaju, načinu na koji dobijamo struju i toplotu, ograničenje brzine na autoputu, žestoko oporezivanje letova i više cene mesa. Inače će, kako i ime njihove grupe kaže, ovo biti poslednja generacija ljudi.

Ne znam šta bih radio da sam ubeđen kako svet propada pred mojim očima. Možda bih uzeo pušku i borio se protiv zlotvora. Ili bih se, kao u onim distopijskim filmovima, odao krajnjem hedonizmu sa gomilom poroka. Koga briga, ako ne postoji sutra.

Prilično sam siguran da ne bih mazao ruku superlepkom i blokirao ulicu ljudima koji idu negde i gledaju svoja posla. Jedan holandski aktivista je pre koji mesec zalepio guzicu za sto u televizijskoj emisiji – morali su da ga odnesu sa sve stolom, kao miša uhvaćenog na lepak. Drugi paradajz-čorbom polivaju slike po muzejima, kao da su slike krive.

Ali, takav je aktivizam, asimetrična borbe protiv veće sile. Cinici bi rekli – baš kao i terorizam, samo uglavnom nenasilno. Mala grupa hoće pažnju javnosti pa gura prst u ranu i pokušava da bude kreativna. To često završi infantilnim akcijama kao što je napad supom na slike, ili kačenje za drveće kako bi se spasila šuma.

Zapadnoevropska „borba za klimu“, predvođena nezaobilaznom Gretom Tunberg, ima nešto od one teorije o First World Problems. Drugde ljudi imaju prečih muka – recimo jer je rat ili jer nemaju šta da jedu. Generaciji nemačkih aktivista je problem što previše imaju.

Kad su u pitanju klimatske promene, ovi mahom mladi ljudi kucaju na otvorena vrata. U aprilu je jedna anketa pokazala da najviše Nemaca smatra klimatske promene ključnim problemom – pre rata u Ukrajini, izbegličke i energetske krize, inflacije i društvene nejednakosti.

Priča o ljudskom doprinosu uništenju Zemlje toliko je prisutna – i podržana jakim naučnim argumentima – da je u razvijenijem svetu maltene niko ne spori. Političari nešto preduzimaju, u tzv. zelenu agendu se sipaju bilioni evra. Niču vetrenjače i solarni paneli, svi nemački divovi automobilske industrije rešili su da kroz desetak godina prave samo električna vozila.

Nevolja je što zapadni svet nema svoju klimu, nego je ona, ipak, globalna. Valja objasniti ljudima u manje srećnim zemljama kako su polovni automobili na dizel baš bezveze i da ne treba jesti junetinu jer krave isuviše prde metan. Da će, za dobrobit planete, morati da se odreknu skromnog blagostanja do kojeg su jedva došli.

Ili da litijum za vrli novi svet treba da se dobija u Čileu ili Srbiji, ali da se fabrika baterija i električnih automobila sagradi tik pored Berlina.

Aktivisti u Berlinu – mladi, lepi, ispravni i nesebični – sigurno nemaju zadnje namere. Ali, cela stvar ima nešto kolonijalnog stava. Zapad je izgradio bogatstvo na resursima trećeg sveta i industriji, e da bi sada poručio ostalima da je to sve passé. Mi smo dva veka uništavali prirodu i klimu, ali vi sada ne smete.

Nije lak aktivizam kad od ljudi tražiš da žive lošije nego što su do sada živeli – mereno kriterijumima koje većina nas priznaje i oseća. Dovoljno hrane, dovoljno toplog stambenog prostora, auto, pokoje putovanje. Nije to sva sreća u životu, ali je lakše biti srećan punog stomaka.

Gledam to nadgornjavanje sa distance. Doprinosim koliko mogu – kupujem lokalne proizvode, izbegavam plastične kese, kad je zgodno, idem gradskim prevozom ili peške. Kupio bih i električni auto, samo da ne bankrotiram zbog toga. Ali frižider ne dam, makar bio prokazan kao kravlji prdež.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.