Otupljivanje cevanice

Čitaocu će bliži biti primer jednog drugog otupljivanja, uzrokovanog stalnim ponavljanjem istog.

Tek ako je vrlo pažljiv, čitalac je ovih dana naišao na saznanje BIRN-a da je narko-bos Darko Šarić iz pritvora uređivao medije, te da su njegovi ljudi doturali tabloidima laži o neprijateljima klana i obasipali korisne „novinare“ poklonima.

U prepisci Šarića i njegovog pajtosa do izražaja dolazi velikodušna balkanska osobina koju znamo iz kafane, kad se svi istovremeno maše za buđelar pa svađaju ko će da plati ceh. Samo što se ovde radi o tome kako nagraditi posebno odanu novinarku.

„Moram joj i ja nešto kupiti i pored tebe, a ti vidi šta. Auto, bilo šta“, piše Šarić. Pajtos se ne da: „Sad ću joj ja auto neki mali, to sam obećao da ne ide busom na posao. Ja ću to, ništa ti.“ Šarić hoće da plate auto bar po pola, ali pajtos insistira: „Zaboravi auto brate. Imam ja skoro novog klia i staviću joj plin to joj je za grad super… Njoj to da manje troši.“

Čitalac je, kažem, morao biti budan i posvećen da bi ovo pročitao jerbo nije baš da se tema probila u oštroj konkurenciji trodnevnih uzbuđivanja oko „izdaje“ Kosova, Đokovićevog trijumfa i juriša popa na direktorku jedne škole u Sečnju.

Čak ni dva vodeća novinarska udruženja nisu izdala saopštenje, a kamoli da su propitala da li možda „novinari“ sa reno kliom na plin imaju njihove iskaznice.

Rezultat decenijskog lupanja po cevanici je, dakle, da ispod radara prođe vest o tome kako najveći baron kokaina kojeg je Balkan ikada video iz zatvora kupuje novinare. To je u javnosti ostavilo manji utisak od prekjučerašnje vremenske prognoze.

Dakle, čovek za kojeg je tona kokaina bila kao što je čitaocu džak krompira, iza kojeg se vuče krvavi trag od sedam milja, automobilima potplaćuje „novinare“ čija se naručena pisanija onda štampaju, sve u dogovoru sa urednicima, i to onda stoji na kiosku ili se emituje po televizijama. I nikom ništa.

Kako je moguće da takva vest nije vest?

Zato što je već viđena. To jest, nije baš ta vest o Šariću, novinarki i renou na plin, ali jeste milion jako sličnih vesti, sve odreda bez epiloga, sve nestale među ne-vestima, serviranim temama, veštačkim uzbuđivanjima, gomilama smatranja.

Radna memorija publike odavno je toliko puna da nema mesta za nešto novo, posebno što to novo i nije baš novo jer smo u suštini to već imali, tako ili slično, ko bi sad sve popamtio.

Uglavnom ni onda na kraju nije bilo ništa. Novi dan, nove vesti, nova uzbuđenja.

Kao kad se Tajlanđanin lupa po cevanici, i što se više lupa to manje oseća bol, tako i sa vestima u Srbiji: što više kriminala, nameštenih tendera, nagomilanih para, potkupljenih novinara, zagađenog vazduha, partijskog zapošljavanja, to manje te stvari bivaju vest.

Tek smo nedavno, posle onoga u Pirotu, obratili pažnju na prevrtanje vozova sa opasnim hemikalijama.

Od tada se po Srbiji razlio ceo periodni sistem elemenata. Koliko se vagona prevrnulo? Deset, petnaest? Prvi put je i bila vest, sad je statistika i razbibriga.

Dešavalo se tu i tamo da cevanica kik-boksera ipak pukne.

Daleko su manje šanse da pukne trpilo oguglalog društva.

Beogradski autobusi imaju jednu putnicu manje, ona u nove novinarske pobede ide reno kliom, ekonomično, na plin, i to je to.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.