Parizer u četvrt hleba, malo majoneza

Tim performansom počeće otužni deo kampanje pred izbore za koje još ne znamo kad će biti, onaj gde se maze deca i krave, dele pare i obećavaju kule i gradovi. I računa na eho medijske mašinerije i kratko pamćenje publike.

Recimo, na portalu „Blica“ se još može naći vest iz 2004. godine. Neka televizijska produkcija je izazvala petoro političara da preguraju mesec sa prosečnom platom. Prvi je, posle deset dana, odustao Vučić rekavši: „Sa dvoje male dece ne može duže ako nećete da ih ostavite da gladuju.“

Otkako je došao na vlast, on sledi alanfordovsku devizu: Bolje živjeti sto godina kao milijunaš nego sedam dana u bijedi. Od tada se Vučić odaje skupim sakoima i vinskim podrumima, i teško da je ikad planirao da promoviše sniženu cenu parizera i druge robe široke potrošnje.

Prizor predsednika kako preko naočala čkilji u deklaraciju tečnosti za sudove nudi materijal za šegu. Neko je na Tviteru napisao – ovako radi svaki muškarac na WC šolji ako zaboravi da ponese telefon. Od dosade, proučava deklaracije hemijskih proizvoda.

U slučaju predsednika, o dokolici ne može biti govora. Uvek izgleda groteskno kad probije granicu (dno?) i pređe u nove sfere provodadžisanja svog lika i dela. Ali, meni tada ništa nije smešno.

Sad se otišlo i korak dalje od onoga kad je Vučić po ruskoj invaziji na Ukrajinu glumio lagermajstera koji podnosi raport, magacini su puni konzervi sardine i samo još sa Kinezima treba da vidi za mleko u prahu.

Redovni čitalac kolumne zna da Vučića držim udarnikom koji neumorno radi u korist sopstvenog ostanka na vlasti. Takođe, on je čovek koji se meša u sve poput vegete (kako razumem, pojeftinila je i neka domaća imitacija čuvenog mešanog začina), priučen je u mnogo oblasti, a samo jednu zna u prste – propagandu.

Dakle, kad predsednik redom vadi provijant iz crvene korpe i reklamira sniženja, onda budite sigurni da je unapred proverio kako će narod to dočekati.

Svakovrsna istraživanja sugerišu da glasače naprednjaka više tišti cena parizera nego recimo vikenda u Parizu. Vučić, naravno, nije blesav da ubeđuje narod kako je sve jeftino, kad zna da je sve skupo, da se opet spaja kraj s krajem.

Pa šta hoće? Da pokaže da on, Vučić, zna kako se teško živi, ali da se živi sve bolje i bolje. I da bi bez njega, Vučića, sve otišlo u majčinu jer bi na vlast došao ološ lakom na narodne pare, radna mesta bi nestala, ništa se ne bi gradilo, valjda bi i zemlja ojalovila pa ni krompir ne bi rodio dovoljno da se prodaje 60 dinara za kilo.

Ali, što uopšte jedan mag propagande ima potrebu da naređuje sniženje najjeftinije mesne prerađevine i drugih stvari, i da to onda reklamira? Zar je dotle došlo u zemlji ekonomskom tigru? Kud se deo silni napredak reklamiran celu deceniju po televizijskim studijima, gde su tabele, grafikoni i nikad veće plate?

Diskontno obraćanje Vučića je priznanje totalne propasti njegove ekonomske i svake druge politike. Propast je tolika da ni vlast više ne može da ignoriše odnos primanja i famozne potrošačke korpe. Godinama su se na to pravili blesavi, zasenjujući narod iznosima prosečnih plata u evrima. Kao da svi primaju prosečnu platu i kao da se evri mažu na hleb.

U monolitu svoje vlasti, koja služi bezobraznom bogaćenju naprednjačkih ekstra-profitera, Vučić rupe krpi jeftinim parizerom, pa sve gletuje smesom mleka i mešanog začina. Zna on što to radi.

Sva je prilika da će Vučić opet dobiti izbore, uz još 20.000 dinara za „naše bake i deke“, uz hapšenja nekih poreskih inspektora koja su unapred najavljivana u tabloidima, uz celodnevnu propagandu. I uz ovakvu izdeljenu opoziciju koja češće naseda na Vučićeve cirkuske igre nego što se bavi pitanjem hleba i sirotinje.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.