Pet domaćina

Drugi mrmljaju nezadovoljno. Čuli su, sodoma i gomora, atak na decu i porodicu, i naše, kako se kaže, tradicionalne hrišćanske vrednosti. Pet domaćina, svaki udžbenički ima po dvoje dece, rumene i zdrave, stasale za ženidbu i udaju. Domaćini su, prirodno, zabrinuti za potomstvo.

Ako se pitate zašto su srpski domaćini ovde tako stereotipno prikazani, to je zato što su ovo domaćini iz naracije o domaćinu, iz vizije recimo Boška Obradovića. Od tih se domaćina mnogo traži, oni su stub i porodice i srpstva, oni su poslednji na braniku protiv globalističkih aždaja, NATO-a, zapadnog zatiranja pravoslavlja, vakcina i naravno gej-lobija.

Vladika Srpske pravoslavne crkve ih poziva na oružje, a on će u nedostatku oružja bacati kletve da takoreći i mističnom silom podrži stvar. Jer šta ima drugo u Srbiji što više zaslužuje da se digne na oružje od karnevala nasmejanih ljudi koji priliči recimo dekadentnom Amsterdamu, ali ne priliči zemlji pravih domaćina gde se još zna da smo potekli od Adama i Eve, a ne od Adama i Steve?

Sedi tako pet domaćina, prošli su sve teorije o Vatikanu i Bilderberškoj grupi, pomenuli su Anu Brnabić, Soroseve plaćenike i opasnost da im gejevi otuđe decu iz pravoslavlja, već je pao i krunski argument u prilog domaćinske tolerancije i tradicionalnog gostoprimstva, naime da ako već rade „to“, neka rade „to“ u „svoja četiri zida“ i svima fino, ljudi smo, ali nemoj da šetaju, da se venčavaju i da se o njima uči u školi.

Pet domaćina, desetoro zdrave i prave dece, sve kako priroda i Bog zapovedaju. Čuo je jedan domaćin na televiziji da statistički svaki deseti čovek ima te homoseksualne nagone, da takoreći na devet normalnih dođe jedan takav.

Već se popila peta rakija i drugi domaćini odbacuju statistički podatak sa dva neoboriva argumenta: prvo, televizija laže, a drugo i važnije, možda je na Zapadu svaki deseti perverznjak, ali to je jer su dopuštali parade pedera pa bolje nisu ni zaslužili. U Srbiji to nije tako i, pomozi Bože, neće ni biti.

Desetoro dece ima ovih pet domaćina, mladići borovi, devojke jele, i negde, ko zna gde, jedno od to desetoro dece živi svoj privatni pakao jer od roditelja i sveta skriva da mu se, eto, sviđaju osobe istog pola. Biologija i statistika su neumoljive i jedan od pet domaćina je za svoje dete noćna mora. Svaki put kad otac psuje pedere i priča kako „to“ treba u četiri zida, u njegovom detetu nešto umre.

Možda, samo možda, to bude priča sa hepiendom, od onih kakve čitamo ponekad na Tviteru. Ono kad dete skupi svu hrabrost i kaže roditeljima koga voli pa otac, pravi srpski domaćin, u sekundi proguta sve što je ikad mislio o pederima, sve što su mu rekli da pravi domaćin i hrišćanin o tome ima da misli, kaže „neka ste mi samo živi i zdravi“ i zagrli sina ili ćerku. Kad opet sedne u kafanu sa četiri stereotipna domaćina, i kad krene priča o paradi srama, sodomistima i udaru na porodicu, možda onda naš domaćin kojeg je život ošinuo bičem prosvetljenja pokuša da ubedi drugare da hrišćanstvo, tradicija i srpstvo ne mogu i ne smeju biti mržnja inače ne vrede pišljiva boba.

 A ako se drugi vrli domaćini pobune, ako ponovo krenu o Adamu i Stevi, onda da ih naš prosvetljeni domaćin otera u pizdu materinu i ode svom sinu koji voli muškarce, ili ćerki koja voli žene. I zagrli ih. Jer porodica je iznad svega.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.