Pitanja hleba i jaja

Osebujna je ideja režima da Momirović glumi pijačni barometar. Ne zato što ministar ima harizmu i nastup iskuvanog krastavca, već zato što kao hotelijerski velenaslednik ubeđuje ljude – koji jedva spajaju kraj s krajem baš tako što paze na svaki dinar – da su nesposobni da nađu jeftina jaja.

Nije li to drskost prve vrste, da ti o kokošijim jajima priča krupni kapitalista koji se verovatno bolje razume u Faberžeova jaja?

I inače se Momirović upirao da dokaže kako je u Srbiji hrana „ako ne najjeftinija“, a ono „među najjeftinijima“ u Evropi. Šteta što nije dodao da su srpske plate „ako ne najniže“, a ono „među najnižima“ te da to znači da su kupovna moć i standard „ako ne najjadniji“, a ono „među najjadnijima“ u Evropi.

„Svesni smo“, nastavio je Momirović u jalovom pokušaju da glumi Vučićevu skrušenu intonaciju, „da ljudi to drugačije doživljavaju, jer realno je inflacija trenutno prisutna, realno je rast cena, ne bežimo od toga.“

Tu su već domaćice, penzioneri, radnička klasa i poštena inteligencija mogli da odahnu – eto je ministar priznao da rast cena postoji, a oni su do tada mislili da im kakva mistična sila izvlači pare iz novčanika.

Vučić dobro zna da se, posle jedanaest godina priče o opštem napretku i nezadrživom boljitku, kruni njegova glavna marketinška poluga.

Zna da onomad nije na vlast dojahao samo zbog priča o „žutim lopovima“ ili jer je negde obećao da će rešiti Kosovo i navabio Dačića premijerskom funkcijom – nego pre svega jer Demokrate i dinkići nisu umeli da pregrme svetsku ekonomsku krizu 2008. kada su u Srbiji stotine hiljada ljudi ostale bez posla.

Zato do danas Vučić neumorno priča o platama i penzijama, sedamsto evra, hiljadu evra, najviše u istoriji, najviše u regionu. Karikirajući krilaticu „Tito je krao, ali je i nama dao“, naprednjaci su vaspostavljali sistem u kojem blizina Vučićevih skuta garantuje bezobrazno bogaćenje i nameštene tendere, ama i za običan svet ima pokoja mrvica, državni posao, veći minimalac, sitna ćar. Sada se sve to raspada kao šumeća tableta.

Napredak koji je ostvaren, u poslednje dve-tri godine potpuno je nestao. U toku je istorijsko siromašenje, sa podivljalim cenama svega, gde vlastima ostaje još tanana nada da ubede građane kako je sve to neka globalna uvezena inflacija, za koju su krivi pandemija i rat u Ukrajini. I laik vidi da nije, da su poskupljenja bitno veća nego drugde po Evropi i da još ne popuštaju. Ide se u Bosnu u supermarket, u Hrvatsku po dizel.

Sve to Vučić zna, zato neumorno gura kinesku tablu po televizijskim studijima, crta, piše i docira, objašnjava da narod razume, zastrašuje ljude da bi bez njega stigao potop.

Ali, kome to Vučić, velenaslednik Momirović i druge udarne igle režima pričaju? Ljudima koji napamet znaju sve cene jer su prinuđeni da ih znaju? Koje niko ne može da slaže koliko su jaja, mleka i svinjskog buta mogli da pazare ranije, a koliko sada? Koji žive pod goropadnim kirijama ili lupaju glavu kako da plate ratu za kredit?

Kad se crta podvuče – pisao je nedavno nedeljnik NIN o tome – kupovna moć je u Srbiji jedva malo veća nego pre petnaestak godina. Sve na čemu Vučić zasniva svoju propagandu iščezlo je, ako je ikada i postojalo.

U toj priči šokantno deluje što kao da opozicija i razni kritičari režima jedini ne znaju ono što i Vučić i narod znaju. Oni rasipaju vreme i energiju vileneći oko drugih tema, „izdaje Kosova“, nepostojećeg evropskog puta, vladavine prava, napada na neke novinare… nisu te teme nevažne, ama su običnom čoveku daleko iza pitanja hleba. I jaja.

Mnogi opozicioni prvaci glume analitičare po ovih par televizija gde imaju pristup, i pokušavaju da upute narod u ovo ili ono, umesto da do iznemoglosti ponavljaju ono što je tom narodu najočiglednije i zbog čega najviše brine – da se u Srbiji ponovo jedva spaja kraj s krajem.

Možda su te zemaljske teme nekima ispod časti. Možda su samo deo druge kaste koja više i ne zna šta muči običnog čoveka jer je sa njim izgubila svaki dodir. Tu bi mogli da uče od Vučića – belodano je da on voli skupa vina i sakoe, ali ipak zna šta je narodu bitno i oko čega treba da laže.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.