Plagiranje Đinđića

O desetoj godišnjici streljanja Zorana Đinđića, novinar Kurira je intervjuisao udovicu Ružicu i upitao, u stvari visokoparno konstatovao: „Deo intelektualne elite poredi delovanje Aleksandra Vučića sa energijom i pragmatičnošću Zorana Đinđića, što je pojedincima u Demokratskoj stranci zasmetalo.“

Ružica Đinđić je kratko rekla: „Meni to ne smeta.“ Kurir je odatle izvukao naslov: „Ružica Đinđić: Vučić je isti kao moj Zoran!“

Još deset godina kasnije Srpska napredna stranka će na izbore verovatno ići sa sloganom „Srbija ne sme da stane“, što je direktna krađa intelektualne svojine Zorana Đinđića. Tu rečenicu je streljani premijer ponavljao tokom serije razgovora sa građanima 2002. godine.

„Ako sada Srbija stane, ma koliko sporo da neko procenjuje da ide, da bi se ponovo pokrenula, proći će deset godina“, rekao je tako u Valjevu tokom te turneje. „Da smo mi osvojili demokratiju, da idemo u ekonomske reforme, da idemo prema Evropi – to nije garantovana stvar, to je šansa, koja može da bude prokockana sutra.“

Zanemarimo sada otužno otimanje o Đinđićeve mošti koje traje otkako ga je pokosio snajper – tren pred toga Đinđić je bio prokazan i prilično sam. Do danas imamo inflaciju ljudi koji ga zovu prosto „Zoran“ i pozivaju se na njega preko granice boljeg ukusa.

U prisvajanju pokojnika koji je poginuo časno, na dužnosti, doduše Vučić prednjači zato što u vidu horde poslušnih medija ima najjači megafon. Ali, ni drugi ne zaostaju mnogo.

Zanemarimo i to što su Đinđićeve ubice došle iz iste kloake u kojoj je Vučić politički rastao i njome bio toliko zadojen da je i ohoho godina posle Đinđićeve smrti preko tabli u Bulevaru Zorana Đinđića lepio nalepnice „Bulevar Ratka Mladića“.

Istine radi, mogu se između Đinđića i Vučića – u njegovoj drugoj pojavi na vlasti – povući i labave paralele.

Obojica su vladala pragmatično, pokazivala manijakalnu energiju i pred radnim narodom promovisala nespavanje, držeći taj isti radni narod nedovoljno radnim. I Đinđić je pričao da ne treba spavati više od četiri sata jer „spavaćete kad budete u penziji“. Vučić je jedno vreme svakodnevno pretio narodu protestantskom etikom i Maksom Veberom.

Uslovno slično je i to što su obojica dolazili na vlast u uslovima krize, s tim da je ekonomska kriza iz 2008. u odnosu na devastaciju Srbije devedesetih bila poput prehlade u odnosu na terminalnu fazu raka. Nekim potezima su i Đinđić i Vučić uspeli da poboljšaju opšte ekonomsko stanje.

Sad bi neko mogao da kaže – plagijatori plagiraju, čemu se uzbuđivati? Ali, pakost naprednjačkog svojatanja Đinđićevih reči nalazi se ispod plitkih analogija i dosetki.

Dubina razlike između Đinđića i Vučića taman je tolika koliko su različiti atentati na njih dvojicu. Na Đinđića su vršena dva atentata, jedan ga je osakatio, drugi ubio. Na Vučića je izvršeno sedamsto atentata – u mašti njegovih tabloidnih kopljanika.

Tolika je i razlika između Đinđićevog i Vučićevog „Srbija ne sme da stane“. Kod Đinđića, to je imalo suštinsku težinu u zbilja istorijskom trenutku – kad je i ovde, sa deset godina zakašnjenja, pao Berlinski zid.

Srbija se probudila u drukčijem svetu, sve kaskajući za njim, a Đinđić je naspram sebe imao ale koje u taj novi svet i nisu htele jer je značio provetravanje kloake. I imao je društvo koje je otprilike htelo da sve ostane isto, samo da penzije ne kasne i da se benzin toči na pumpi umesto u zelene plastične flaše što se prodaju pokraj puta.

Vučićevo „Srbija ne sme da stane“ prazno je od sadržaja, osim propagandnog – da nam se ne vrate žuti lopovi koji će ukrasti pare, autoputeve i voz pa ćemo opet terati taljige kao tokom dosmanlijskog mraka.

Đinđić je imao ideju o Srbiji blisku onome što većina nas zamišlja pod „normalnom zemljom“. To nisu (samo) veće plate i penzije, putevi i kranovi, nego i kakva-takva demokratija. Slobodni izbori i slobodni mediji, pošteni tenderi, slanje mafijaša i zločinaca u Zabelu.

Vučićeva ideja o Srbiji podređena je njegovoj ideji o večnoj vlasti. Skromni ekonomski napredak i blagostanje, davanja „bakama i dekama“, majkama i mladima, unosni poslovi, makar i najsitnija apanaža – sve je to u funkciji kupovine ostanka na vlasti. Isto kao i grubijanske metode pretnji, jaram za pravosuđe, kratki povodac za medije, paktovi sa mafijom.

Ideja večnog ostanka na vlasti, gde su svaki izbori samo usputna stanica, štetna je po zemlju i narod, a uz to je i nemoguća na sasvim banalnom nivou – biološkom.

Epilog će biti da Vučić neće vladati večno jer niko ne vlada večno, ali će Srbija izgubiti i više od onih deset godina koje je proricao Đinđić.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.