Plagiranje u zdrav mozak

Ako Mali zbilja u znoju lica svog bude pisao ekspoze Vlade kao što je nekad u znoju lica svog prepisivao doktorski rad, postaće prvi Šredingerov doktor nauka na mestu premijera. Možda je doktor, možda nije, ne znamo.

A „ne znamo“ jer je Ustavni sud Republike Srbije prekinuo svoj tisućljetni san te obnarodovao da Univerzitet u Beogradu nije vlastan da oduzme „naučno zvanje“ nekom plagijatoru, te da može samo, ako baš mora, da plagijatora „prekori“.

Doduše, (za sada) nije poništena odluka o oduzimanju doktorske titule Malom. Koga zanima pravni luping u koji su se upustile sudije, neka nađe tekst Sofije Mandić na Peščaniku („Neka piše“, 22. jul). Ovde neka bude rečeno da prema logici Ustavnog suda od sada važi načelo – jednom doktor, uvek doktor. Ko jamio, jamio.

Pomenuti tekst na Peščaniku sam pročitao bezvoljno. Jer, dojadila mi je saga o doktoru Malom koju pratim osam godina (!) otkako je profesor Raša Karapandža raskrinkao plagijatora.

Zašto mi je dojadilo? Jer od izbijanja afere pa do danas – a nastaviće se još – gledamo koprcanje moćnika da „zvaničnom istinom“ sakrije očiglednu istinu. Tu suštinski ničeg novog ne može biti, jer se od prvog dana sve zna, crno na belo, naime da je Mali plagirao doktorat.

Svako pismen može da uporedi tekstove i vidi da je prepisivao tuđe radove, od reči do reči, stranicu po stranicu, sa sve grafikonima, i lagao da su to njegova naučna dostignuća.

Iz nekog čudnog kaprica, Mali, kojeg u velikoj igri drži omerta, a ne akademska titula, zainatio se da zvanična istina bude da nije plagijator, ili da, ako baš i jeste, to ne narušava njegov doktorski genij niti treba da mu ospori titulu, a kamoli da ga košta političke karijere.

Mali zna da je prepisao. On zna da svi znamo da je prepisao. Zna da to zna i komitet za spasavanje doktora Malog: razne komisije i veća Fakulteta organizacionih nauka, deo klike na Univerzitetu i sudije, svi koji su odlučili da budu oportuni beskičmenjaci pa su se davali u osebujna tumačenja. Pa opet, Mali se kandžama drži za poslednju šansu da „zvanična istina“ bude suprotna očiglednoj.

Publiku sage to baca u frustraciju, to kad im se traži da ne veruju svojim očima nego „zvaničnom“ mestu, da budu podanici u „Carevom novom odelu“. Narod pojavu još zove jebanjem u zdrav mozak.

To je recimo ono kad se hvale da su rekonstruisali ulicu, a ti vidiš da je pukla cev i sve poplavila. Ili znaš da su vedete vlasti dekadentno bogate, a imovinske karte su im prazne. Ili kad je zvanično napredak opšti, a to ne dolazi do tvog džepa.

Ljudi različito reaguju na jaz očitog i zvaničnog. Neki prezupče pa krenu u očajničko isterivanje pravde. Neki se prilagode, prave se da caru spolovilo ne mlatara okolo nego da ima predivno ruho, i gledaju da nešto ućare za sebe. Treći intimno emigriraju, nađu svoj mali zabran i dignu ruke od stvari javnih kako bi sačuvali ono malo živaca.

Najteže je tu ostati iole normalan, što znači ne pristati da se očiglednosti zatrpaju zvaničnim lažima. Ako Mali opet avanzuje, postaće prvi premijer sa nastranom potrebom da nas osam godina plagira u zdrav mozak pošto je u laži i krađi uhvaćen.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.