Poluprečnik povoca

Ovu hrabru naučnu hipotezu teško mogu da dokažem, nemam resursa za terensko istraživanje, ali evo pokušaja da izložim logiku.

U „Utisku nedelje“ je Ćuta kao primere pobuna u kojima ljudi ne odustaju ni po koju cenu navodio Nedeljice, Rakitu, Krivelj, sve toponime gde je narod ustao jer su mu na kućni prag – ponekad i preko praga – stigli buldožeri.

Njihove kuće, njive, reke treba da padnu zarad rudnika i malih hidroelektrana.

Držao sam pak da ti protesti – hvale vredni i sasvim razumljivi – ne govore ništa u prilog građanskoj svesti i opštoj spremnosti na pobunu za javnu stvar.

Narod u Srbiji ima dojam da su javne stvari u zapećku i da su tu samo da se neko o njih privatno okoristi – pa i sam građanin počne da se u to uklapa, da „završava“ stvari preko veze gde može, uzme pare na crno, podmiti saobraćajca, zaposli se preko partije i slično.

Organ zvani trpilo samo se uvećava, posebno ukoliko građanin ima pokoju mrvicu da se za nju drži – platu, penzijicu, mali biznis – što građanina vodi narodnim mudrostima tipa „ma ćuti, moglo bi biti i gore“ i „šta ćeš, ovde je tako kako je“.

Takav građanin onda postaje kao opruga koju možeš da sabiješ sve dok baš ne preteraš jer tada opruga odskoči, ako se ne slomi.

Recimo, kad narodu pred kućni prag – ponekad i preko njega – dovedeš buldožere.

Iz ćoška se onda više nema kud, leđa su uza zid, iza je sve što imaš i voliš, a ispred bahati sistem koji bi i to da uzme i hop, trpilo puca, opruga odskoči i ide se do kraja. Ako treba, i pod buldožer.

Mehanizam je prost, pa opet bezočna vlast stalno radi isto, tera ljude preko granice trpljenja jer su gramzivost i pohlepa bezobalne osobine, uvek se hoće još, još, još, čak i kad se ima dovoljno za devet života.

I onda, tu i tamo, i takva vlast dobije po nosu kad feder odskoči.

U takvoj pobuni nema skoro ničega od građanske svesti za javno dobro, već ima mnogo od iskonskog prirodnog refleksa samoodbrane, kad dogori do noktiju.

Onde pak gde se nije ušlo ni u čije privatno dvorište spremnost na pobunu često se svede na coktanje, mnogo besnih tvitova i pokoju protestnu šetnju, kakve imaju svoj životni vek, uspon i pad, posle kojeg se svi vrate redovnim životima, a neki nikad nisu ni izašli za ulicu jer se drže mrvica i onoga „ćuti, moglo bi biti i gore“.

Hoću da kažem, trotoari, parkovi i druge zelene površine su nam zatrpani govnima.

O tome zapravo pišem sve vreme i znam da čitaocu sad ništa nije jasno, ali polako.

Pod pritiskom familije nabavili smo psa, slatko snežno belo štene, a stvar je tako uređena da smo na kraju taj i pas i ja upućeni jedan na drugog.

Ovih dana sam ga šetao u nekoliko srpskih gradova i, priznajem, tek tako počeo da primećujem nešto što ranije nisam.

Naime, kad pas treba da obavi nuždu, teško je naći prostor poluprečnika povoca u kojem već nema gomile psećih govana i drugih gadosti.

Jedna žena, isto sa psom, kaže mi da ljudi ne skupljaju za svojim kerovima, mada ima i mnogo lutalica.

Ali, lutalice nisu mogle da bacaju papir, ostatke hrane, cele kese sa smećem koje onda vetar valja.

Siguran sam da psi lutalice ne puše pa ni pikavce ne možemo pripisati njima.

Eno je u nedelju održana akcija „Zavrni rukave“, gde su volonteri na preko trista lokacija sakupljali đubre i uklanjali divlje deponije.

Dva sata građanske svesti, ni to nije malo.

Kad bi svi uložili dva sata i izašli na trista hiljada lokacija, možda bismo onda uklonili tristoti deo smeća kojim zatrpavamo gradove, livade, reke i sebe same.

Ta stvar, da naprosto baciš kesu smeća na parking iza zgrade ili u park – a kontejner je dvadeset metara dalje – trebalo bi da bude za hospitalizaciju.

Tako nas nisu učili mama i tata, tako ne učimo svoju decu, pa opet to masovno radimo.

I kakve sad veze imaju pseća govna sa izostankom pobune kojom bi se čuvao javni interes?

O imaju svake veze.

Jeste li videli nekad kod nekoga u kući, stanu ili dvorištu gomile govana i đubreta?

Opuške po tepihu? Teško da jeste, a ako jeste, takvi često na kraju i završe hospitalizovani.

Onako kako se tretira javna zelena površina – kao klozet svačijeg psa i deponija koju može da ukloni gradsko komunalno ako hoće, ili neki volonteri jednom, ili niko, svejedno – isto onako se tretira javni interes.

Coktanje, besni tvit, gledanje svog posla.

Ali, čik mi dođi sa buldožerom pred kuću ili dovedi kera da mi se posere na tepih, pa ćeš videti kako znam da se pobunim!

I evo sad dela teškog za varenje: Ovo sve nema skoro nikakve veze sa bahatom vlašću, a ima svake veze sa nama.

Bahata vlast „samo“ koristi debljinu trpila i nezainteresovanosti za stvari javne.

Dobra vest pak je da se neke stvari mogu promeniti preko noći. Samo treba početi sa uklanjanjem govana pa će najpre biti čist poluprečnik povoca, onda širi krug i na kraju sve.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.