Posvađana opozicija – poslednji Vučićev adut

Ostavimo sad po strani zašto sanjam politiku, to bolje da ja vidim sa terapeutom. Kao laik u tumačenju snova, rekao bih da je tu u par sočnih rečenica izbilo ono što mislim u predizborno doba.

To peto godišnje doba uveliko je nastupilo – izbora će biti 17. decembra, ako ih bude, a možda ih i ne bude mada verovatno hoće. Prvi među nama će uskoro morati da prelomi i izda nalog da se izbori raspišu.

Plasiraju se istraživanja javnog mnjenja iz kojih jedino može da se zaključi ko ih je naručio i platio. Tu se nekim političkim opcijama prikazuje da su jače nego što jesu, kako bi ih se namamilo da same idu na izbore. Drugima se prikazuje da su slabije nego što jesu kako bi se za par mandata utopile u neku koaliciju.

Već znamo da neće biti jedinstvene opozicione liste, a mogao bih se opkladiti da će biti više od tri famozne kolone. To govori o politici i surevnjivostima opozicionara.

Proevropska opcija pisala je Briselu tražeći sankcije protiv Vučića i njegovih posilnih umesto sankcija protiv Srbije. Boško Obradović i Milica Đurđević Stamenkovski išli su u Podgoricu da ljube mitropolitov grob. Svako ima crkvu u kojoj se moli.

Posle Banjske, kao da se dodatno produbljuju razlike između „građanske“ i „nacionalne“ opcije. Još jedna koska je bačena.

Režim prve optužuje da su tužibabe i izdajnici, druge da bi nam decu vraćali u kovčezima.

U želji da se što više razlikuju – pravdajući to potrebom da se pokrije celo biračko telo – dva pola opozicije ne primećuju da glođu različite strane iste koske.

U toj situaciji možda je najpoštenije što ne glume razgovore o „ujedinjenju“ cele opozicije i ne pokušavaju da simuliraju izbore 2000. godine.

Ali, matematika kaže da nijedan od ta dva pola ne može sam pobediti Vučićevu mašinu, čak ni kad ona kašljuca. Opravdana je bojazan da, čak i kad bi skupa imali većinu, ove sve razne opcije neće moći da se ujedine u koaliciju koja bi poslala Naprednjake u političku ropotarnicu.

Deluje mi da se razlike namerno preuveličavaju. Jedni bi kvalitetnije da vode Srbiju u EU od Vučića koji kao vodi Srbiju u EU. Drugi bi kvalitetnije da ne daju Kosovo od Vučića koji se zaklinje da ne da Kosovo.

I jedno i drugo – meritokratsko pristupanje EU ili vraćanje Kosova u tzv. ustavne okvire Srbije – nisu ništa više od fatamorgana. Iste su priče mogle da se pričaju pre petnaest godina, i iste će moći za petnaest godina. Ritualno i prazno.

Posvađana opozicija je poslednji Vučićev adut. Ako mu se kojim slučajem većina i zaljulja, ako ne bude mogao da kupi poslanike ili odbornike – kao što je uradio posle prošlih beogradskih izbora – poslednje pribežište biće mu da namami u vlast nekog iz ovog ili onog opozicionog bloka. Ima tu kandidata.

Vlast je već počela kampanju koja neće biti za slab želudac. Predsednik i njegovi telali hitaće od jedne do druge televizije, njihovi aktivisti sa spiskovima, paketićima, obećanjima i pretnjama zaći će u svako preduzeće, soliter i zaseok.

Nije dobro znamenje to što opozicija (još uvek) nije mogla da se dogovori oko minimuma – da ne bude međusobnog saplitanja i prozivki, kao što je uradila recimo poljska opozicija. Da zajedno kontroliše izbore (što je posao koji je odavno trebalo započeti) i da se obaveže da će posle izbora sarađivati ako se ukaže prilika da se uzme vlast.

Na površinu izbijaju i sujete, to je tako ljudski. Zdravko Ponoš za „Vreme“ ne pominje Dragana Đilasa, ali ga cilja kada kaže da bez ukrupnjavanja opozicija ide ka tavorenju i borbi za par mandata manje ili više. Dragan Đilas u „Utisku nedelje“ ne pominje Zdravka Ponoša, ali ga cilja kad kaže da je laž da se o mandatima uopšte priča.

Slične razmirice postoje i na desnoj strani. Zna li iko da objasni zašto čitava desnica, uključujući Narodnu stranku, nije i po svemu sudeći neće formirati jedinstven blok?

Ta razjedinjenost podriva ono što opozicija godinama govori o režimu – da je u pitanju opasna sprega vlasti, mafije i pravosuđa, da je partijska članska karta merilo svega, da se na svakom tenderu krade i nacija putem medija dovodi u stanje debilnosti i opšteg nasilja. Da su poskupljenja vratila ljude u modus spajanja kraja sa krajem, da, naposletku, Srbija demografski nestaje.

Ako opozicija ne može da se saglasi da je to glavna tema pred kojom druge razlike postaju manje važne, ako više vergla priče o Evropi i Kosovu, a manje o opštem siromašenju i osećaju da u ova luda vremena niko nije bezbedan, onda nikom ništa. Onda nam kanda i nije tako loše kao što kažu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.