Poza žrtve u doba sile

Sunce je peklo, stotine izbeglica tiskalo se kod železničke stanice. Bio je vrhunac izbegličkog talasa.

Najednom, ljudi više nisu hteli, nisu mogli da čekaju. Jurnuli su ka autobusima i taksijima, policija je popustila, neka devojčica je kolabirala, otac je polivao vodom.

Na rubu haosa, u beloj košulji podvijenih rukava, stajao je poznati dopisnik CNN-a. Držao je blokče, beležio i lagano klimao glavom kao čovek koji sređuje misli.

Zapadnjak stiže sa čitavom ekipom ljudi, ima i obezbeđenje, i teatralno biva iznad situacije. Ali – i to je lekcija – možda nije bio iznad situacije nego pored situacije, onde gde je novinaru i mesto.

Nije, uostalom, on prešao more u trošnom čamcu, nije koračao makedonskim goletima i srpskim njivama, ne onesvešćuje se on i ne nosi strahove i nade u zavežljaju. On je tu da izveštava, a to je, da proste kolege, ipak samo zanat.

Otkako je nadstrešnica u Novom Sadu zdrobila petnaest života, događaji jurcaju. Prosečni građanin ne stiže da isprati gde se tačno protestuje, ko je priveden, ko pušten, ko šta o tome smatra.
Oseća se nemir. Prvi među nama je svakog dana na televiziji i dvaput dnevno na Instagramu, kao pubertetlija nesiguran u sebe. Iskustvo opominje da režim ne treba otpisivati prerano. Ali, još duže, istorijsko iskustvo, kaže da je svakom režimu jednom kraj.

Borba se vodi slikama i tumačenjima. Čudno je to – još nijedan naš prevrat, revolucija, promene nisu bili praćeni hiljadama kamera mobilnih telefona, lajkovima, retvitovima i storijima.

Sava Manojlovića odnosili su sa mosta kao da je narko-diler u El Salvadoru. To boli i Manojlović je zapomagao. Ispred kordona je scenu snimalo barem deset njegovih saboraca i pokoji novinar.

Bizarno, kad razmislite. Jedan čovek nešto čini, bez potrebe mu se nanose bol i poniženje, a to snima više kamera nego finale Lige šampiona, da bi stotine hiljada ljudi gledalo na televiziji i društvenim mrežama.

Kad mi je to zapalo za oko, uplašio sam se. Možda glumim da sam iznad situacije? Nadam se da sam ipak pored situacije odakle se bolje vidi.

Kažu da slika govori više od hiljadu reči. Cinici kažu da, ako reči ponekad lažu, onda slika laže svaki put.

Iz brda snimaka i fotografija svako bira šta mu odgovara. Pogledajte vesti o kavgi u Skupštini. Za režimske medije, opozicija nasrće kako bi sprečila poslanike da povećaju plate i penzije.

Nađe se u tom krkljancu pokoji kadar, pokoji frejm, u kojem deluje da neko iz opozicije zamahuje ka nekom od naprednjaka.

Onda se to do besvesti vrti po režimskim televizijama, uz galeriju gostiju plaćenih da tumače kako opozicija ruši državu i protivi se napretku.

Svi se otimaju za poziciju žrtve. Oni su nas prvi napali! Ne, oni su započeli! Prvo su odgurnuli policajca! Prvo je policija udarila! Vidite šta nam rade!

Nije to ništa novo. Kada je napao Poljsku, Hitler je rekao: „Seit 5:45 Uhr wird zurückgeschossen“ („Od 5:45 uzvraćamo vatru“).

Sada je vodeći medijski kopljanik režima zavapio – ko će da hrani decu uhapšene Jelen Tanasković? Nije pitao ko će da hrani decu žene smrvljene tonama betona. Ministar Vesić štrajkuje glađu – i on je žrtva.

Ulaganje u pozu žrtve troši energiju i vreme. Dakle, mora da je veoma važno. Još niko nije rekao – joj, kako smo ih prebili!

Uh, kako smo im pokazali!

A svi znaju da se zapravo o tome radi. O sili. Na ulici, na biračkom mestu i tenderu, u medijima, kuloarima, u službama i družbama. O sili da se vlast zadrži ili osvoji.

Režimlije upozoravaju da batina ima dva kraja. U Šapićevoj filozofskoj obradi, „anarhija ima dva kraja“. To govore jer znaju da, za sada, batina ima samo jedan kraj i da je oni drže.

Može li penzioner, recimo, da otme dvojicu policajaca i da ih kolenom udara u muda? Ne može. On može samo da prsne biber-sprej pa da ostane bez testisa. Mogu li četvorica demonstranata da odnesu komandira policije sa rukama zavrnutim za leđa? Ne mogu.

Može li bilo ko iz opozicije na turneju nacionalnim televizijama da odatle laže milionsku publiku, siguran da će ostali mediji to umnožavati i diviti se govorniku do imbecilnosti? Ne može.

To je sve nasilje. Opoziciji i nekim kritičkim novinarima i tzv. posmatračima – koji u žaru borbe i ne glume da su pored situacije – ostalo je zato da rade na poziciji žrtve.

To izgleda uspeva. Jer, narod jeste žrtva, što je plastično i tragično potvrđeno kad je nadstrešnica u Novom Sadu zdrobila petnaest života.

Ali, žrtva ne može da pobedi ako jednom ne preotme toljagu. Na to stalno upozorava sociolog Jovo Bakić, ispadajući tako društvena dvorska luda – jedini sme da kaže očigledno.

Vlast na to kaže – eto, vidite šta oni u stvari hoće! Opozicija kaže, pssst, ne kvari nam pozu savršene žrtve!

A svi znaju da se o tome radi. O sili. To znaju i oni koji glume da su iznad situacije i oni pored situacije, a posebno oni u situaciji. I današnji nasilnici i današnje žrtve.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.