Požar oko Jelisejskih polja

U sumrak na ulicama jedva da je bilo žena. Muškarci su sedeli po čajdžinicama, pušili i diskutovali na arapskom. Drugi su promicali ka džamiji, sa prostirkama pod rukom.

Takva predgrađa Francuske su u plamenu i oblaku suzavca, otkako je policajac u Nanteru pucao u glavu 17-godišnjem dečaku alžirskog porekla. Policija je lagala da je klinac hteo da pregazi policajce. Snimak je otkrio da je dečak – zvao se Nahel – ubijen nepotrebno.

Državna je sila kroz ruku policajca hladnokrvno ustrelila jednog Arapina. Da neko slučajno nije snimio zločin, ostala bi reč protiv reči i teško da bi policajac zaglavio robiju.

Ali, ovde me zanima bes koji je pokuljao nakon toga, a koji se uživo može pratiti na TikToku. Po nekoliko prenosa iz svake vrele ulice. Čudno vreme, kivna omladina ruši i pali, žandarmerija ih vija, a između trče stotine ljudi sa telefonima na štapovima da to ovekoveče.

Na jednom snimku se vidi kako je neko uterao automobil u Lidl. Na drugom, oklopna policijska vozila razgrću sve pred sobom. Na trećem, masa iznosi belu tehniku iz poharanih trgovina.

Predsednik Makron krivi roditelje, društvene mreže i video-igre, što je tipično za neoliberalne bitange koje su ceo život provele na sunčanoj strani ulice. Za njih nijedan problem nema materijalni koren.

Šofer migrantskog porekla iz pariskog predgrađa rekao je agenciji AP: „Nahelova priča je upaljač koji je pao na benzin. Beznadežni mladi ljudi su samo to čekali. Nemamo stanove i poslove, a i kad radimo, plate su nam premale.“

Podsetilo me to na predgrađe Hamburga, u kojem sam takođe jednom odseo. Zgrade od crvene cigle načičkane satelitskim antenama, u prizemlju turske pekare i frizerski salon „Milan“. Da prosti politička korektnost, tu Nemca nije bilo ni na puškomet.

Popodne su gradski autobusi koji dolaze iz centra izbacivali ljude umornih lica. Činilo mi se da je velegrad tu smestio svoje šofere, molere i baba-sere. Ljude vredne, poštene i – nevidljive. Oni, kao ložači na luksuznom parobrodu, svojim znojem omogućavaju raskoš na palubi.

Reč je o nesporazumu. Gastarbajteri su mislili da, izgarajući na usranim poslovima, kupuju neki bolji život barem svojoj deci.

Deca su pak nasledila obespravljenost, a njoj dodali zapadnu razmaženost i preosetljivost. Za razliku od roditelja, glasno traže svoje mesto i prava, pa frustrirani često beže u nacionalizam ili religiozni fanatizam. Teško je reći koliko je od haosa u Francuskoj protest, a koliko obest.

Ta deca ne znaju šta će sa sobom, ali znaju da neće ono što im je društvo namenilo – da, kao i njihovi roditelji, rintaju na rubu vidljivosti.

„Starosedelačko“ stanovništvo pak u masama glasa za Marin Lepen, za Alternativu za Nemačku, Slobodarsku stranku Austrije ili Prave Fince. Beli radnici su postali pogonsko gorivo desnice jer je i „levica“ zaboravila pojam klase.

U tome je genij zrelog kapitalizma – da se niko ne doseti o čemu se radi, tako što će se pre setiti svega ostalog: domaći, auslenderi, hrišćani, muslimani, progresivni, zatucani, ovaj džender, onaj džender, i tako ukrug. Što su svi nežniji cvetići, što lakše uvredljivi, to bolje.

Kipte nataložene predrasude. Ljudi koji dele isti hleb jedni druge prepoznaju kao smrtne neprijatelje. Lako je sve svaliti na „rasizam“ jednih ili „manjak volje za integracijom“ drugih. Onde gde pitanje hleba biva skrajnuto, sa Jelisejskih polja se čak može drobiti i o pogubnom uticaju video-igara.

„Integracija“ – zamišljena tako da svako gleda svoja posla, radi i ćuti, pravi falafel i ćevape – ne može da uspe u uslovima straobalne nejednakosti. A nejednakost će ostati dok se klasa prezrenih, poput izgladnjivanih pasa, međusobno bori za dobačenu kosku.

Ta igra već predugo traje. Nije čudo što gore predgrađa Pariza i Marseja, nego je čudo što pred tom nepravdom odavno sve već nije spaljeno do temelja.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.