Predah za malog čoveka

Mali čovek je prezren. Na njegovoj grbači nikle su kaste „poslodavaca“. Poražen je i na simboličkom nivou.

Uzmimo baš pomenutu reč, „poslodavac“ (employer, Arbeitgeber, datore di lavoro), koja sugeriše da oni radniku nešto „daju“.

Dakle, ne da isplaćuju zaradu čoveku koji u određenom vremenu ulaže svoju energiju, veštine, znanja i talenat kako bi „poslodavac“ zaradio više nego što je zbir svih troškova koje ima, uključujući zarade.

Jezik uvek oslikava vladajuće odnose pa onda deluje na društvo kao povratna sprega, čak – ili posebno onda – kad su reči okrenute naglavačke.

Mali čovek u to uglavnom veruje. Koliko puta ste čuli da neko kaže da mu je gazda „dao“ platu, „dao“ odmor, da je dobar jer ne krši propisano radno vreme i tako dalje?

Koliko puta ste čuli „plata mala, ali redovna“ ili „ćuti, dobro je da imaš posao“ kao da je reč o milostinji? Najdalje što je narodna subverzija otišla u takvim okolnostima je dosetka da „ne mogu oni mene tako malo da plate koliko ja malo mogu da radim“.

Još je Marks o ranom kapitalizmu pisao da će kapitalista radniku u zamenu za rad dati samo koliko je potrebno za biološko preživljavanje – „slobodnog vremena“ tek koliko da odspava kako bi sutra mogao opet da podmeće grbaču, i novca tek toliko da jede.

Da će se prema njemu, dakle, odnositi kao prema mašini kojoj treba održavanje i da se redovno podmazuje, da se ne pokvari.

Od toga se nije daleko odmaklo. Ako za svoju platu možete da priuštite više – recimo da odete na koncert ili utakmicu, da kupite televizor sa većom dijagonalom ili jednom godišnje osolite guzicu u toplom moru – to je jedino jer se „poslodavac“, čast izuzecima, boji da za manje ne biste radili, to jest da bi vam neki drugi „poslodavac“ „dao“ malo više.

Na periferiji kapitalizma se takva logika podstiče narodnim parama, to je perverzija posebne vrste. Država subvencioniše „strane poslodavce“ kako bi obrtali pare i držali ljude na skoro pa biološkom minimumu. Nema sindikata, nema slobodnih dana, ponekad je i odmor misaona imenica.

Igra se na uslovni refleks malog čoveka i čeka ono čuveno „ćuti, dobro je da imaš posao“.
Kao da to nije dosta poniženja, poslednjih godina je izbila epidemija influensera, autora knjiga, gostiju podkasta koji malom čoveku objašnjavaju da je sve to – do njega.

Ako nema dovoljno, nije se dovoljno trudio. Nije dovoljno „investirao“ u sebe – eto vam još jednog odomaćenog turbo-kapitalističkog izraza. Sedeo je na kauču i pio pivo umesto da čita knjige samopomoći. Bacio je pare na cigarete umesto da uloži u kriptovalute.

Te priče su utemeljene na laži da je svako kovač svoje sreće, da su startne šanse jednake i da je tržište slobodno pa ko se kako snađe.

Da vlada meritokratija – svakom po zaslugama. U svetu u kojem se daleko najveća količina bogatstva dobija rođenjem, to jest nasledstvom, to je sramotno prozirna laž.

Slušam po Instagramu, TikToku i Jutjubu te ljude koji grade imidž i karijere na preziru prema radniku. Malom čoveku kažu da, ako radi osam sati dnevno – ne treba bogzna čemu da se nada. Da svi bogati ljudi rade mnogo više.

Nedavno je jedna „poslodavka“ u Srbiji preporučila mladima da počnu da rade bez plate, kako bi sticali iskustvo i znanje.

Onda su njeni bivši zaposleni objavili ugovore o radu kakve nudi – zarada se ne zna, radno vreme je relativno.

Kad stekneš dovoljno „iskustva i znanja“ donoseći kapitalisti profit, onda ćeš i ti biti jednom plaćen.

Rizikuj, udahni život, skoči u hladnu vodu.

Mali čovek ne voli da rizikuje i skače u hladnu vodu. Zato u Srbiji državni posao – a dotle se mahom ide preko partije – i dalje ima status božanstva.

Za njega su ljudi spremni da istrpe poniženja druge vrste, kako bi bili na sigurnoj plati. I da rade u korist svoje štete, pognute glave.

U odbranu malog čoveka, nazovimo ga opreznim. To je u prirodi ljudske vrste.

Oprez ide uz skromnost. Mali čovek uglavnom nema velike prohteve. Najveći prohtev mu je da mu glava, ako može, bude prazna od briga.

Da pošteno radi i ima dovoljno da ga u slobodno vreme ne pojede stres.

Većina ljudi u Srbiji nema toliko. Sa petsto evra mesečno ili manje, oni žive u ranom kapitalizmu, sa pogrešne strane kapitala.

I još slušaju kako nisu dovoljno dobri.

To je sve toliko odomaćeno da deluje kao prirodno ili bogomdano stanje. Zato se ljudi i ne udružuju da stanje promene. Zato u Srbiji – a tanko je i drugde u Evropi – nema levice.

Zato se ide u neku vrstu eskapizma, zabijanja glave u pesak, bega od politike i vesti.

Ako se u to i meša, ne stiže se dalje od baljezgarija ispred dragstora i traženja neprijatelja na pogrešnim stranama, a to je lak posao za ribare ljudskih duša i propagandiste vladajućih odnosa.

Od dobrih vesti izdvajam da ide leto, a to je najbolje vreme za zabijanje glave u pesak.

Možda se nešto uštedelo za letovanje, ima sporta na televiziji, biće sunčano.

Našim izbivanjem iz stvarnosti se ta stvarnost ne menja, ali mali čovek je zaslužio barem predah.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.