Predsednik i istorija

Oni su tu da omaste brk, alavi i nezasiti, a sve ostalo – glajhšaltovanje medija, nameštanje izbora, gaženje institucija – tu je samo da obezbedi još prilika da se krade duže, jače, bolje.

Bio sam saglasan, ali sam imao bitan amandman. Postoji još jedno gorivo koje loži Vučića – impresija o istoriji. On ubeđuje sebe, pa počinje u to i da veruje, da će ga pamtiti istorijske čitanke, a njegova slika visiti na zidu svake poštene srpske kuće i za tri generacije.

Voleo bih da nisam u pravu, ali sve se više bojim da jesam. Secikesa, lažnih patriota i svakovrsnih jajara smo se nagledali kroz istoriju i uglavnom ih zaboravljali. One koji su pri tome bili ubeđeni u sopstveno poslanje stvarno smo upamtili po šteti koju su izazvali.

Prvi među nama više i ne krije da ga zanima „istorija“. U hroničnim obraćanjima – ove godine je srušio rekord po krstarenju televizorom -ističe da nije važno šta mislimo mi ovde i sada jer mi smo mu tesni kao i ovo vreme što mu je tesno. Važno je, kaže, šta će ljudi reći za sto godina.

Poput onih beskućnika u NJujorku koji drže rukom ispisane parole o propasti sveta, naš je predsednik ušao u jednu od poslednjih faza megalomanske dekadencije – on više i ne krije da je uveren u proročku posebnost sebe živog i, još, relativno mladog.

Za razliku od njujorških klošara, Vučić je vicem skorije istorije postao šef jedne države, kakve-takve. I sada grotesknim pričama i fantazijama svakodnevno zamara narod, pritiska, ponavlja, seje zlu krv, kao slon u staklari uništava sve oko sebe dok pokušava da se popne na presto istorije.

Jeste li ga čuli kako samouvereno priča lovačku priču o tome da je na njega, tobože, potezan pištolj zbog navijačkog sukoba?

Da ne bi ni trepnuo ako bi u studio ušla petorica sa mašinskim puškama da ga ubiju?

Kad takve dogodovštine priča Kristijan Golubović, bivši kriminalac i rijaliti-zabavljač, onda je to smešno. Jer svi znaju da je pajac. Kad to priča predsednik, onda je zastrašujuće. Tim pre što deluje da je i sebe uverio u to što priča.

Jednom, kad ovo prođe, možda ću skupiti živce da napravim dokumentarni film sa Vučićevim „obraćanjima“. Tu će se videti progresija ka bizarnom, ka zabrinjavajućem.

Neki budući gledaoci tog filma, koji se ne sećaju ovih vremena, pitaće nas matore: Pa kako vam je ovaj bio na vlasti? Kako je to uopšte moguće?

Čudno je to, kad razmislite, nacija iz dana u dan gleda predsednika na televiziji, navija za njega ili protiv njega, bodri ga ili psuje, ali je drama u stvari unutrašnja, odvija se u junaku. Kada će doživeti potpuni slom u živom programu? Koliko je blizu meltdowna?

Deluje sve bliže. Napustio je talking points koje su mu godinama savetovali skupoceni izraelski spin-doktori. Pominju se i dalje autoputevi, Ekspo, plate, penzije, i dalje se viče na izdajnike, plaćenike i ustaše, ali to sve nekako mlako, sporedno.
Jer, naš predsednik je otišao kvantno dalje, u obračun sa budućim istoričarima, zahtevajući za sebe mesto u njihovim knjigama.

Dovoljno je strašno pomisliti na šta je sve spreman režim kleptokrata, suterena koji su se podigli na visoko. A na šta će biti spreman čovek uveren da mora opstati zbog istorije… to ne smem ni da pomislim.

Ali, hajde da se poigramo, da vidimo. U budućem udžbeniku, gde se decenije sažimaju u pasuse, stajaće možda da je posle dekade ratova, sankcije i koječega, Srbija pokušala demokratiju.

Da je onda na vlast došao taj i taj, ukinuo institucije, vladao autokratski i postavio rekord po broju nastupa u medijima. I da je onda pao sa vlasti – recimo posle pritiska ulice nakon što je izgubio izbore – pa je Srbija opet probala demokratiju.

To je sve. Ako ima još mesta, možda će pisati da je pola režima završilo u Zabeli, da je zemlja bila prezadužena, da je za njegovog vakta Kosovo faktički zaokružilo nezavisnost, da se nastavilo demografsko osipanje.

Neće pisati ništa o putu do Preljine i o Beogradu na vodi. To su samo drumovi i zgrade, tekuće stvari. Niko neće pomenuti šoping-mol ni fabrike za motanje kablova. Pogotovu ne da je prosečna plata dostigla 800 ili 900 evra, ali nije dostigla prosečnu potrošačku korpu. Za to u istoriji nikad nije bilo mesta.

Kako se onda izboriti sa svevlašću čoveka koji je u tako silnom raskoraku sa javom? Da li da strepnja bude dublja od nade?

Pa ne. Vratimo se početku. Naprednjački režim radi na korupciji. Oni su tu da omaste brk, alavi i nezasiti. To što im je šef pride očaran sobom i istorijom njih se tiče samo pragmatično – dok im on takav kao vučni konj obezbeđuje da maste brk, super.

A kad postane rizik, okrenuće mu leđa i još će ga izručiti nadležnim organima sa ukrasnom mašnicom oko glave. Tako su uvek u istoriji radile secikese i jajare. Kod njih uvek opstaje mrva razuma i znaju da računaju unapred.

Utoliko, nada je ipak dublja od strepnje. Srećna vam Nova godina!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.