Pričaj mi o sebi

Recimo, čovek bi rekao da pucnji na farmi u Pensilvaniji ne mogu da dobace 7.629 kilometara na istok, do Beograda i Aleksandra Vučića. Ali, čovek bi se prevario.

Cela se režimska mašinerija upregla da produži putanju metka koji, čudom, prolazi kroz uho bivšeg američkog predsednika. Isti metak je izgleda skoro ubio i Vučića čije se veze sa Trampom svode na jednosatno sedenje na hoklici u Beloj kući i davanja Generalštaba zetu u zamenu za političku podršku.

Kažem, neki ljudi sve pretvore u priču o sebi.

Vaš kolumnista nije takav egomanijak, ali ima pravo da kuka u svojoj kolumni – nema dva meseca da sam pisao o ovome, a evo sam prinuđen da recikliram.

Tada je pucalo na slovačkog premijera Roberta Fica i opet se cela naprednjačka mašinerija nadigla da objasni narodu kako ista sudbina čeka neustrašivog i slobodarskog Vučića.

Pisao sam tada da su atentati naprednjački delulu, njihova patološka želja. Svog su prvaka toliko puta proglašavali skoro ustreljenim, urednik „Informera“ ga je besio na naslovnoj strani. Kao da bi voleli da metak prođe kroz Vučićevo uho kako bi konačno imali dokaz za morbidnu propagandu i mučeništvo vođe.

Da bi propaganda bila iole učinkovita, ona mora imati makar zrno logike. Uzmimo recimo tvit Ane Brnabić:

„Nikada okidač ne povuku oni koji su inspiratori. Uvek povuku oni koji su mentalno labilniji, ‘ekstremisti’, nesnađeni, nepronađeni, sa margina društva – u svojim glavama ‘borci za pravdu’. Oni su, ipak, kao i sam pištolj, snajper ili nešto treće, samo oruđe u rukama svesne ‘elite’ koja ih svakodnevno poziva da to urade, svakodnevno inspiriše, svakodnevno ih zagovara.“

Da bismo proverili koliko su stvari pod vaservagu, koliko su iščašene i delulu, zamislimo politički i medijski pismenog čoveka koji pada sa Marsa.

Zamislimo da prvo nabasa na kolaž iz „tajkunskih“ medija koji mu serviraju Brnabić i režimski mediji. Zbilja, tamo bi našao da se Vučić naziva svakakvim imenima. Redovno ga porede sa Hitlerom i Gebelsom, pričaju da je oboleli izdajnik koji će potrovati našu decu.

Čovek sa Marsa video bi niz tvitova u kojima se Vučiću preti smrću ili kako urednik opskurnog tabloida kaže da mu treba „otkinuti glavu“ ili kako ugledni profesor ne želi predsedniku ime da pomene („nepomenik“) kao da je Voldemor lično.

Reči u javnom prostoru trebalo bi da nešto znače pa neka svako odgovara za svoje. Mislim da prejake reči samo slabe kritiku.

Da li bi naš posmatrač, koji je pao sa Marsa, stvari video onako kako mu sugeriše Ana Brnabić? Mrzitelji iz opozicije i „tajkunskih“ medija po cele dane inspirišu labilnu personu da ubije Vučića jer ništa drugo ne znaju?

Ali, pažnja – napisao sam gore da je naš padavičar sa Marsa „politički i medijski pismen“. Takvom čoveku ne bi trebalo dugo da dođe do jutarnjeg programa Pinka, do tabloida na kioscima, do bilo kojeg gostovanja bilo kojeg naprednjaka bilo gde.

Onde bi video sistematsko klevetanje i demonizaciju političkih protivnika, dvanaestogodišnju priču o tome da lopovi i izdajnici, „šiptarske sluge“ i „CIA-novinari“ hoće na vlast da bi pljačkali narod i krčmili državu.

Padavičar sa Marsa bi našao izjavu upravo Ane Brnabić gde tvrdi da bi opozicioni kolaboracionisti dovukli strance, neku vrstu Gestapa, ljudima na vrata da ih proveravaju po biračkom spisku. Da li bi ova druga zabrinuta Brnabić ovu prvu nazvala inspiratorkom mogućih atentata?

Čovek sa Marsa bi našao hiljadu primera gde su stvari otišle dalje od reči. Našao bi izveštaje o batinašima i mafijašima, privođenjima i premlaćivanjima, video bi razbijenu glavu Borka Stefanovića i zapaljenu kuću novinara u Grockoj, video bi Olivera Ivanovića u lokvi krvi i „inspiratore“ sa režimskih televizija kako i dalje rade to što rade, čuo bi za izvesni helikopter i ženu sa naplatne rampe u Doljevcu, možda i za čuvara iz Savamale.

Doznao bi o stotinama hiljada ljudi koji trpe nasilje u javnim preduzećima, korbačima se teraju na mitinge i u kapilarne glasove, ili kolabiraju na fabričkim trakama tzv. stranih investitora koji su zaštićeni kao beli medvedi.

Čuo bi kako su Vučić i ekipa sve medije kojima nisu mogli da namaknu povodac proglasili za „tajkunske“, „američke“ ili „luksemburške“, u svakom slučaju „izdajničke“, da su onda novinari nekih od prokazanih medija doslovno ostali bez kore hleba, a drugi bivali šikanirani i napadani.

Padavičar sa Marsa bi brzo ukapirao da, taman da svi mrzitelji Vučića u isto vreme tvituju, gostuju na televiziji i objave kolumnu – to ne bi moglo da dobaci do tiraža i nivoa mržnje i satanizacije koju njegova propaganda emituje tokom petnaest minuta jedne obične srede.

Kažem, ima ljudi što sve pretvore u priču o sebi. Taj pundravac ih ne pušta ni kad pričaju o drugima. I tada opisuju sebe bolje nego što bi iko drugi mogao.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.