Protokol jednog fijaska

Prvo su pred novinare poslali glasnika da kaže kako „veruju“ da su pobedili u Beogradu. Onda su se povukli u odaje.

Već su Ipsos i Vučić izneli precizne podatke iz Beograda na osnovu uzorka biračkih mesta. To sa uzorkom nije baš nuklearna fizika pa je pitanje kako opozicija nikako da ovlada tom disciplinom.

Prošle godine je najvećoj opozicionoj koloni „pukao softver“ pa su isto tako, bez ikakvih sopstvenih procena, čekali da im Vučić kaže kako su prošli.

Zašto je to važno? Zato što Srbija nije Nemačka. U Nemačkoj se glasa do 18:00, a istraživači javnog mnjenja u 17:45 dostave medijima tačne rezultate na osnovu izlaznih anketa, koji se onda objavljuju u 18:05. I to je to, niko nema pritužbi.

Ali, u Srbiji po zatvaranju birališta počinje fina igra živaca, što bi rekli naši stari – borba za nametanje narativa.

Vrlo je bitno da li suvereno i tačno saopštavate rezultate, ili pustite da cela nacija čeka sveznajućeg i svemoćnog predsednika da sa visine izvesti kako je stvarno narod glasao.

Pa da pride pohvali i pokudi ovog ili onog političkog protivnika, pre nego što krene vatromet.
Kažem, prošli put je opoziciji „pukao softver“, a ovog puta su po čaršiji pričali da im je softver kao zapeta puška. Hvalili su se da će prvi imati najbolje procene rezultata.

Kad ti rezultati ni u Beogradu nisu bili kako su se nadali, dok su gosti po televizijskim studijima uveliko smatrali o rezultatima koje je naciji pročitao tata Vučić, pred mikrofone je konačno stupio Miki Aleksić da kaže kako su ti, kako se zove, uzorci nešto bezveze i da će oni saopštavati samo prave rezultate brojanja po kojima izvrsno stoje.

Kažem, voleo bih da sam mogao da čujem tok misli i rasprave koji je usledio, sve do „hitnog“ saopštenja u tri ujutru, kad su budni pred radni ponedeljak bili samo još ljudi kojima je pritisak od nerviranja otišao u nezdrave visine.

„Hitno“ je saopšteno da se ide na proteste kako bi se odbranila izborna volja u Beogradu – samo u Beogradu, jer Beograd je srce Srbije.

Za to je nađeno objašnjenje da je baš u Beograd dovezeno baš četrdeset hiljada ljudi – brojka je inače u nedelju rasla iz sata u sat, pa se zaustavila na tih četrdeset hiljada. Ko je prebrojao tolike ljude? Zašto baš četrdeset hiljada? To niko ne kaže.

U „Srbiji protiv nasilja“ se od nedelje uveče ušlo u pakt ćutanja. Ceo ponedeljak se niko nije javljao novinarima, kažu, dogovoreno je da ne daju izjave.

Sa neprijatnim pitanjima – a samo su neprijatna pitanja prava pitanja za političare – suočili su se tek na tom protestu pred Republičkom izbornom komisijom. Mršavo posećenom, inače, ali sa mnogo mladih besnih ljudi. Kivnih na vlast, kivnih na opoziciju što ne ume da se izbori sa tom vlašću.

Tamo su studenti opozicione poslanike otprilike pitali: „Imate li vi ljudi ikakav plan? Ili ćemo opet da dolazimo ovde kao budale dok svima ne dojadi da dolaze kao budale?“

Pošto je sve delovalo smušeno, Marinika Tepić je rešila da digne ulog i najavila štrajk glađu – do odluke da se ponove izbori u Beogradu. I da će sa njom biti kolega Miroslav Aleksić. On je, doduše, nešto kasnije za televiziju rekao da mu je slava, i da će postiti na vodi pa sad nije jasno ko ne jede, a ko jede posno.

Stavljanje života na kocku zarad političkog cilja može da bude ili plemenita krajnja žrtva, ili jeftini performans. Između nema. Jedini način da bude ovo prvo je da štrajkač glađu uspe u zahtevu ili da umre. Sumnjam da će poslanici umreti.

Izbori su masno pokradeni, kao i svi prethodni uostalom. Unapred, kontrolom medija i teranjem ljudi u kapilarne glasove. I nešto malo na izborni dan, koliko može da se pazari glasova sirotinje uz pokoji bugarski voz ili prevoz za glasače do Beograda.

Ali, najveća opoziciona kolona je obećala građanima da bar ovo drugo ume da spreči. Da će se boriti za svaki glas. Da, naposletku, zna, hoće i može da pobedi režim pod njegovim uslovima – makar u Beogradu.

To se završilo fijaskom jer je ka tome i išlo. Mlitava kampanja je maltene prepuštena ProGlasu, kandidat za gradonačelnika bio je neubedljivi čovek kojeg su i novinari identifikovali pomoću Gugla, na bilbordima nisu bila lica kandidata već neko bezlično grafičko rešenje.

Raspored glasova po opštinama govori da su za opoziciju Grocka i Barajevo jednaka misterija kao Surdulica.

Deluje da čelni ljudi liste „Srbija protiv nasilja“ na kraju za sebe traže neku vrstu dečije neodgovornosti. Guraju krug u kocku pa u trougao, pa bace, pa onda probaju opet, šta ima veze.

Poslednja slamka spasa im je da se Vučić i doktor Nestorović kobajagi ne dogovore o većini u Beogradu, pa da se izbori ponove. Ali ni tada nema garancija da će biti bolje. Režim neće unormaliti uslove jer bi tako izgubio. A opozicija, otporna na učenje, biće ista kao danas.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.