Psovanje publike i svih po spisku

Znam vas. Ako čitate na internetu, čitaćete ovaj tekst oko osamdeset sekundi u proseku, možda devedeset.

Mogu da proverim. Ako doguramo do devedeset, to bi trebalo da mi je kompliment.

Danas se to smatra štivom koje zakiva za ekran, a vi biste još bili privržena publika.

Svaki deseti čitalac pročitaće do kraja.

Ako ipak bude svaki sedmi ili svaki osmi, upiškiću se od sreće, pa to je vanredno dobar učinak za jednu kolumnu!

Petina je videla naslov i moju bradatu fotografiju i otišla je već negde drugde, za novim naslovom, statusom na Fejsbuku, tvitom, smešnim macama koje je poslala ujna preko Vajbera. Još petina odustaje otprilike kod ovog pasusa, a i do sada je čitala letimično.

Kažem da vas znam. Kliknuli ste ovih dana i na naslov „OVO JE AUTOMOBIL SMRTI KOJIM SU PREVEZLI DANKU DO DEPONIJE“, ili „DAVIO SAM JE GOLIM RUKAMA DOK NIJE PRESTALA DA SE TRESE“, možda ste videli i „SIN MU UBIO DANKU ILIĆ, A ON ŽALI ZA ZELENOM SALATOM!?“

Jeste li pratili program prošle sedmice? Bilo je ono kad plačna voditeljka Pinka priča da otac i majka znaju gde je dete, jer je „naučna fantastika“ da tako malo dete odluta, mora da je prodato.

Gazda Informera se javljao iz bolničke sobe – valjda je išao na novo neuspešno presađivanje savesti – i prenosio „detalje iz istrage“.

Mora da ste kliknuli! Ako vam nije pravo što vas ovako optužujem, i ako to nije samo pobuna taštine, onda praštajte.

Možda ste čitalac ili čitateljka, jedan od deset ili jedan od osam, koji to ne radi. Ako je tako, vi ste nacionalno blago.

Ali čujte gde živite i ko je oko vas.

Jeste li mislili da ima ljudi koji autom nalete na dete od dve godine, koje se čudom stvorilo na drumu, pa onda telašce bace u gepek, na deponiju i onda ko zna gde?

Ako niste, kao što ja nisam, a ono smo znali da ima i drugih ljudi, onih koji svakog jutra odlaze na posao, možda pojedu burek, pa pišu o AUTOMOBILU SMRTI ili baljezgaju o nekakvoj trgovini decom sve optužujući ucveljene roditelje.

Predveče, kad su se baš naradili, dođu kući, poljube svoju decu, onu o kojoj ne pišu.

Pogledaju se u ogledalo, ono ne pukne, operu zube, pišaju, nekako zaspu. Sutra sve rade opet. Takav je posao!

Drugde, u marketinškoj agenciji ili velikoj firmi, neko kaže – uh vidi kako imaju mnogo klikova, vidi kako je dobar šer i kako se drži tiraž, pa ovde ćemo da oglasimo da je pileći batak 279,99 dinara, da imamo kul keš-kredit i najbelju farbu za krečenje.

Na trećem mestu sede spin-doktori režima da dosipaju pare jer baš to im treba, baš takvi mediji sa ljudima koji imaju baš takve kičme od kaučuka i obraz od šmirgle, pa to se čita, to ide, sa time se da raditi, to retardira narod i urušava standarde čovečnosti skoro do nivoa one dvojice koji su malo skrhano telo bacili u gepek pa na đubrište.

Takav je posao, svi će vam to reći. Neki od njih, kojima savest nije sasvim zakržljala, retke trenutke preispitivanja rešavaju lako – pa imaju decu, imaju kredit, velika su poskupljenja, znate kako je, mora se.

Vi i ja nikada nismo pročitali vest da je u Srbiji neko umro od gladi, ali eto, oni bi bili prvi koji bi crkli ako batale nečastan posao, pa jadni moraju i dalje da izveštavaju o „leleku“ porodice i prenose seoska naklapanja o tome gde bi moglo biti telo jednog deteta.

Ali još ne bi bilo strašno da je samo njih takvih, strvinara tzv. tržišta pažnje – još jednog dara prezrelog kapitalizma. Ama tu ste vi, zbog vas to i rade, pogađaju vam žicu i ide im izvrsno!

Vi klikćete i zurite u ekran, zabavi me, šokiraj me, užasni me, intrigiraj me, laži me, hoću krv, hoću trač, hoću novo, ludo i brzo, hoću sve što kaže „izvor iz policije“, hoću da znam zašto otac ubice „žali za zelenom salatom“ i pod kakvim tačno uglom se na pod skljokala majka kad je čula da je dete mrtvo.

Do ovog pasusa kolumne ostala je najviše petina vas, sad smo ovde svi naši, kliktači i oni koji preleću novine su otišli za novim naslovom, statusom na Fejsbuku, tvitom, smešnim macama koje je poslala ujna preko Vajbera.

Nemam filozofskog žara da razmatram da li su takvi mediji stvorili takvu publiku ili je takva publika stvorila takve medije ili je to spirala ili smo prokleti i sve je samo daleki odblesak tračeva koji su se pričali oko prve vatre.

Da nije tako gadno, da nismo đuture, mediji i publika, došli dovde, da to sve ne podmazuje marketinška mašina i politička računica – možda bi nam i dalje trotoari bili puni izlepljenih žvaka, možda bi se i dalje čekalo na magnetnu rezonancu i kralo na tenderima.

Ali, nešto mislim da bi sve bilo drukčije da nije ovog – uzroka ili simptoma, svejedno – našeg pada koji nas svakim klikom drži pri dnu čovečnosti, onde gde u močvarnoj izmaglici gamižu bića kojima nije mrsko da za pare prave senzaciju na mrtvom detetu.

Još ste tu?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.