Quereinsteigeri

Ako su pak razni Gašići, Đorđevići ili Grčići na pozicije koje prevazilaze njihove realne domete iospeli partijskim pregalaštvom, ima i jedna grupa Quereinsteigera koju nikako nije izmislio Vučić, ali je njen položaj takoreći unapredio.

Radi se o tzv. nezavisnim stručnjacima, ekspertima, ljudima od ugleda ili, kako se možda i najlepše veli – nestranačkim ličnostima.

Eno ih prilično u novoj ekipi Nemanjine 11 koju je Vučić izdiktirao poput selektora fudbalskog tima. Za neke znamo ko su, za druge nagađamo, možda koji od njih ima partijsku knjižicu, možda će je drugi pribaviti, zovu se Dubravka Negre, Jelena Tanasković, Jelena Begović, Zoran Gajić, Tanja Miščević, Danica Grujičić…

Po tome koliko ih često Vučić baca na talon kao adute, reklo bi se da šef partije i države zna ili sluti da narod voli nestranačke ličnosti. To jest, Vučić nije glup da usiljenu popularnost svoje persone shvati kao popularnost jednog političara – naprotiv, on sebe drži van ili iznad te ah tako prljave partijske dževe.

Štaviše, zna da narod političare prezire i da bi već odsustvo partijske knjižice i, kako se to kaže, ostvarenost na drugim poljima mogli biti viđeni kao prednost. To, da prostite, nije normalno. U idealnim uslovima neki ljudi idu na izbore sa svojim programom, dobiju glasove, pa treba i da obnašaju političke funkcije. Ne škodi, razume se, da jedan ministar zna nešto o resoru koji vodi, ali i tada on ne biva stručnjakom nego ostaje – političar. Osim u Vučićevoj Srbije gde naprosto figurira.

Videli smo plejadu tih tehnokrata i tobože nepotkupljivih ostvarenih ljudi u svim Vučićevim vladama. Neki su dolazili sa sumnjivim kvalifikacijama i pedigreom, poput Ane Brnabić i Saše Radulovića – s tim da je ovaj potonji jedini koji je otišao borbeno. Setite se samo vunderkinda Lazara Krstića, pa Dušana Vujovića koji se povukao iz „ličnih razloga“, a čaršija priča da su ti lični razlozi to što nije hteo da se Vučić dernja na njega kad mu je za kamere zgodno.

O razlozima Quereinsteigera znamo vrlo malo, mada će oni rutinski reći da hoće da pomognu svojoj zemlji, da su prepoznali energiju u predsednika i tome slično. Može biti da neki stvarno veruju u to, mada to ne bi išlo u prilog njihovoj bistrini – imali su deset godina da vide kako se malo šta može mrdnuti sa mrtve tačke i uraditi kako treba u režimu čija je poenta da se stvari ne rade kako treba nego na polzu šefa.

Možda neke ministarske novajlije naprosto udovoljavaju svojoj sujeti, možda bilduju životopis kako bi posle bili savetnici u Mekinsiju i mlatili pare, možda imaju neki svoj poslić da završe pa bi da se ogreju blizinom Vučićevog sunca.

Njemu će pak poslužiti kao smokvin list i gromobran u isto vreme. Sve što ne valja, njima na račun, a sve što je dobro – njemu. Istovremeno su takvi posve bezopasni. Nisu u političkoj igri i nemaju mnogo saveznika, čak i ako pribave ispravnu partijsku knjižicu tamo će ih stara garda stalno držati za strana tela jer obično imaju prave diplome i barem ostatke skrupula.

Tek, Quereinsteiger posluži svrsi pre nego što se potroši i zameni, i verovatno ode na neki mnogo bolje plaćen posao. U ređim slučajevima – videti primer Brnabić ili pokojnog Tasovca – i sam postane naprednjak dušom i stilom. Češće pak samo nestane tiho kako se i pojavio. Kako god okreneš, u biografiji mu ostaje da je pristao na odsustvo svojstava zarad statiranja u lošoj drami.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.