Rudari u cirkusu

Po istom principu stvari funkcionišu u društvu jeftinog spektakla kakvo je srpsko (i ne samo srpsko). Kao da postoji tajni novinarski pakt da svaki naslov mora otkrivati nešto ŠOKANTNO ili barem UŽASNO, nešto što LEDI KRV U ŽILAMA, gde najava prolećne kiše iz vremenske prognoze postaje ARMAGEDON na koji valja upozoriti čitaoce.

Pisao sam ovde već o tome kako istu taktiku sledi režimska propaganda kad svakodnevno najavljuje i raskrinkava „šiptarske“ planove, „ustašku“ mržnju, belosvetske zavere i nikad izvedene atentate na prvog među nama.

To je javna scena kao neprestana borba za pažnju tzv. mnjenja to jest barem onog njegovog dela koje se nije povuklo u zavetrinu od vesti i politike, u sumnjivom pokušaju da sačuva nešto mentalnog zdravlja i dobrog raspoloženja.

U takvoj atmosferi, dakle, Nezavisno udruženje novinara Srbije i ove godine je nominovalo devet uradaka iz oblasti istraživačkog novinarstva za godišnju nagradu koja nosi ime našeg pokojnog kolege Dejana Anastasijevića. Uvedena je i nagrada publike, pa zainteresovani čitaoci mogu na sajtu NUNS-a da se podsete svih priča i glasaju.

Ovaj kolumnista vam neće preporučivati za koga da glasate jer je u sukobu interesa – u užem izboru je i priča iz nedeljnika „Vreme“ o švercu egzotičnih ptica iz Gvineje preko Srbije do EU, koju sam pisao sa inostranim kolegama.

Ali, već je taj uži izbor paklen. U nominovanim pričama se otkriva i dokazuje recimo o vezama struktura vlasti sa krijumčarskim bandama koje po Srbiji drže izbeglice u šaci, mlate pare i ubijaju se međusobno; o vezama režima i zloglasnog Velje Nevolje; o tome kako je u Beogradu nelegalno ozakonjeno pola miliona kvadrata stanova; kako je neispravno vozilo ubilo vojnika na vežbi, iako su nadležni rekli da je smrt prirodna.

Šta je zajedničko tim i drugim tekstovima i dokumentarcima koje vredi čitati i gledati, a kojih, za divno čudo, u Srbiji i dalje ima?

Prvo, da se temelje na rudarskom radu koji nije nimalo spektakularan – raspitivanje, baze podataka, izvori, provere, ignorisani upiti, porođajne muke, e da bi se pod svetlosti reflektora stavilo nešto iz tmine, a što javnost valja da zna. Pa iako je tako, sudbina tih tema je da završe u društvu spektakla, pa im je život uglavnom trodnevan.

Drugo, istraživačko novinarstvo je relativno skup posao jer traži da se više ljudi mesecima bavi samo jednom temom. Za to malo koji medij u Srbiji daje pare. Jeftinije je i probitačnije objavljivati brzo i kuso, rekla i kazala, kopi i pejst.

I treće, ove priče u Srbiji skoro nikad nemaju epiloga. Jeste li čuli za neku istragu ili presudu o pomenutim temama? Da je neko podneo ostavku, da se zbog nečega nadigao protest? Mrtvo more. Ništa.

Zato sudbina tema i jeste da uglavnom umiru brzo. Publika ima utisak već viđenog, a seća se da ni prošli put nije ništa bilo od toga. Velja Nevolja kažeš? Pa čuli smo od predsednika o mašini za mlevenje ljudskog mesa, to je bio spektakl. Ovo je sad, onako, mlako. Moš misliti, nelegalno se zida po Beogradu, pa to svi znaju.

Istina, nije lako podići talase u atmosferi podeljene medijske scene gde vlast jedina ima moć da talasa. Dođavola, pre neki dan je predsednik javno rekao da je on naredio rušenje udžerica, a da se idiotluk „kompletnih idiota“ iz Savamale ogleda jedino u tome što ga nisu zvali da lično sedne u buldožer.

Prethodno predsednik „nije dao“ ministre za koje postoji sumnja da se bogate krađom ili imaju veze sa poljoprivrednim dobrom za uzgoj marihuane, nije dao one koji su belodano prepisali doktorate niti lokalne kabadahije koje maltretiraju žene. I nikom ništa.

Iako volim povremeno da se odam istraživačkom novinarstvu, a volim i da pročitam šta poštene kolege saznaju i objavljuju, uvek me udari neka melanholija. Čemu to sve služi? Kome trebaju rudari u cirkusu?

Teši me jedino što znam da ipak ima dosta ljudi koji to čitaju i znaju da je važno. I nada da radimo za neuništivu arhivu koja će dočekati neka bolja vremena, pa će i priče dobiti epilog.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.