Šabački admiral

Ideja da Srbija, ako već nema para za nosač aviona, dođe u posed barem kakve fregatice ili podmorničice, mogla je za Zelenovića da bude baš to – način da klovnovskom idejom privuče pažnju nakon čega bi nečime briljirao i pobrao simpatije opšteg mnjenja.

Avaj, nije majka karala sina što se kockao, nego što se vadio. U objašnjenju koje su mediji „preneli u celosti“, Zelenović je naveo da Srbiji treba ratni brodić zbog kasirke iz Lisabona i limara iz Hamburga. Vama sad ništa nije jasno, a evo vam garantujem da vam neće biti jasno ni kad objasnim najbolje što umem.

Za slabije upućene, Zelenović je bio „jedini opozicioni gradonačelnik“ u naprednjačkoj Srbiji, a onda sa komunalnih problema prešao na velike svetske teme.

Sada je narodni poslanik, šef jedne poslaničke grupe za koju je komplikovano prokljuviti od čega se sastoji i ko tu pije, a ko plaća, jasno je samo da je onde i Aleksandar Jovanović Ćuta koji nije baš srećan što Zelenović zagovara članstvo Srbije u NATO.

Za još slabije upućene, Srbija je država na Balkanskom poluostrvu koja nema izlaz na more.

Na Zelenovićevu varljivu sreću, fotomontaža koju je objavila njegova politička stranka – lider Zelenović ispred ratnog broda – toliko je bizarna i zgodna za šegu da je malo ko uopšte čitao zašto bi Srbija trebalo da se naoruža i na moru kojem inače nema pristup.

Zato što, „imajući u vidu značaj pitanja migracija za Evropu“, Srbija treba da doprinese stabilnosti Sredozemnog mora, objasnio je šabački admiral Zelenović.

Prevedeno na narodski, Evropa je odavno digla zidine pred izbeglicama. I u Srbiji su zaglavljene hiljade nevoljnika sa bliskog i daljeg istoka, iz najsiromašnijih zabiti Afrike, koji beže od ratova, bede i gladi. Najveći očajnici među njima stavljaju živote u ruke krijumčara koji su im, paradoksalno, jedina nada pred evropskim žičanim ogradama.

Mnogi se otiskuju preko mora u gumenim čamcima i olupinama, ne bi li doplovili do Malte ili italijanskih ostrva. U tom poduhvatu, dok im ratne mornarice zemalja EU seku put i „doprinose stabilnosti Sredozemnog mora“, do sada se podavilo barem 25.000 ljudi.

Šta je, dakle, logičnije od toga da i Srbija pošalje koji ratni brodić? Da takoreći gura nos tamo gde joj nije mesto i uplete se u jedno veliko zlo?

Tu dolazimo do Zelenovićevog objašnjenja koje su mediji „preneli u celosti“, a ja interpretiram: Srbija bi time pokazala vaskolikoj EU da je spremna da bude pomorski pandur za račun bogatih zemalja Zapada koje valja odbraniti od izbeglica.

„Da bi kasirka u Lisabonu, lekar u Ščećinu, limar u Hamburgu i poljoprivrednik u dolini Loare glasali da Srbija i zemlje Zapadnog Balkana postanu članovi EU, mi moramo pokazati da je to njihov interes“, objasnio je Zelenović svoju ingenioznu ideju.

Nastranu sad što kasirku iz Lisabona, lekara iz Ščećina, limara iz Hamburga (taj je ionako neki naš zemljak) i poljoprivrednika iz doline Loare em živo zabole za Srbiju, em ih niko ništa neće pitati… otkud ideja Zelenoviću da u zemlji sa milion problema na talon baca jedan potpuno izmaštan?

Da bi pak negde ukotvio imaginarne ratne brodove, Zelenović bi (opet) morao da sačini neku neprincipijelnu koaliciju.

Recimo sa Dverima, koje sanjaju povratak „srpske Boke“ u sastav Srbije. Tako bi u izmaštanoj luci bio izmaštani ratni razarač „Ljubomir Ljuba Aličić“ i gde bi nam bio kraj.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.