Samo da malo „prokomentarišu“

Ciljna grupa su mi producenti televizijskih emisija i analitičari opšte prakse za kojima je potražnja podivljala sa inflacijom broja televizija u Srbiji.

Ovako bi novinari mogli da vide ko je bukiran u koje doba, ili bi pak analitičari mogli sami da se prijave za slobodno mesto u nekom programu.

Pitala je nedavno jedna koleginica na Tviteru da li iko ikad odbija gostovanja na televiziji jer, daleko bilo, ne poznaje temu dovoljno. Ja ih bogami odbijam, prihvatam u proseku svaki četvrti poziv – i opet me na tzv. malim ekranima ima prilično.

Niti se hvalim, niti se žalim – tako sam izabrao. Show must go on, pa kad već neko treba da smatra na televiziji, računam da je bolje da to budem ja – ako nešto znam, to jest da je bolje da ne budem ja – ako nešto ne znam.

Srećom po mene i gledaoce, čuvam se da ne postanem analitičar opšte prakse koji bistri sve, od kalibra oružja u Donbasu do ekonomske situacije u Čileu, od majmunskih boginja do istorije Srednjeg veka.

Često se kolege ljutnu na mene. Kažu, ma što nećeš, samo malo treba da „prokomentarišeš“ situaciju. Znaš ti to.

Znam – dovoljno za kafansku raspravu. Ali kao što u kafani nema sedam kamera, tone pudera i persiranja, tako ne ide ni da u televizijski studio dođeš sa kafanskim smatranjem. Nisu gledaoci seli sa mnom na pivo jer sam im simpatičan, pa su spremni da istrpe baljezganje.

Uzmimo nedavnu vizitu kancelara Olafa Šolca – traženi su bili komentari ljudi koji nešto znaju o Nemačkoj i njenoj politici prema Srbiji. Tu sam, d’izvinete, stručnjak i krvlju vam potpisujem da nema u Srbiji više od pet ljudi koje vredi čuti na tu temu. Ono čega sam se pak naslušao po vaskolikim televizijama nije dovoljno dobro ni za kafanu.

S druge strane, sve je kraća moja lična lista ljudi koje zovem da nešto „prokomentarišu“ kad pišem tekstove. Za neke se ispostavilo da baš i ne znaju šta pričaju. Drugi su se pokazali kao imuni na principe kad im se ne uklapaju u agendu. Treći su naprosto stalno po televizijama, pa ne vidim šta novo mogu da kažu mojim čitaocima.

Bojim se da sam sa ovim stavom u manjini i to dvostrukoj – i među kolegama i među tzv. analitičarima.

Prema konzervativnoj računici, u Beogradu obitava dvadesetak većih televizija, tu ubrajam ove nacionalne i viđenije kablovske. Među njima su razlike ogromne i suštinske, znate već, ali je potražnja za gostima ista. Stvar je dodatno otežana time što postoje crne liste – zna se ko ne sme da se pojavi gde.

Dok čitate ovu kolumnu možda baš uz jutarnju kafu, dvadeset ljudi sedi u dvadeset studija u takozvanom „listanju štampe“. Do kraja dana, kad se uračunaju jutarnji i popodnevni programi, vesti i večernje emisije, barem dvestotinak ljudi izneće mišljenje pred široke narodne mase.

Nekom to ide bolje, drugi improvizuju, neki imaju ogromno znanje, drugi valjaju iste fraze, ponekog je naprosto lepo slušati, druge je muka čuti kako prebiraju po skromnom vokabularu, desi se da neko bude i duhovit.

Sad već vadim digitron: Dvesta smatranja dnevno daje 1.400 smatranja sedmično, oko šest hiljada mesečno, preko sedamdeset hiljada godišnje. To, samo malo da „prokomentarišeš“ je, kako vidite, ozbiljna industrija i možda ideja za start-up nije samo vic.