Samo nek’ je redom

Loša vest je silogizam: svi ljudi su smrtni; u Srbiji žive ljudi; dakle i ljudi u Srbiji su smrtni.

Dobra vest je da ljudi u Srbiji umiru samo svojom krivicom ili kad im dođe vreme, pa birajte da li to diktiraju priroda, karma, verovatnoća ili Bog. Nezadrživi i opšti napredak se odrazio i na tu biološku nepriliku, tako što je vlast preduzela sve da svako umre baš kad mu je vreme.

Čuli ste da se kod Pirota dogodio „manji regionalni incident“, kako reče ministarka zdravlja Danica Grujičić. Isprevrtali se vagoni po trošnoj pruzi, izbilo dvadeset tona amonijaka, napunile bolnice, zatvorene su škole, građanima rečeno da ne izbijaju iz kuća i spreme gaze, možda je zatrovana Nišava, i to se u dve-tri reči može opisati jedino kao „manji regionalni incident“.

Ministarka je raportirala narodu da je doduše, negde u oblaku otrova, u automobilu nađen mrtav čovek. Ali em je bio mator, em je bio kardiološki i neurohirurški pacijent. „Možda njegov udes nema nikakve veze sa ovim incidentom“, rekla je ministarka. Možda je umro od smrti.

Jutro posle „manjeg regionalnog incidenta“, lokalni se novinar probio do voza i našao mrtvog čoveka u livadi. Neupućeni bi rekli da nije normalno da neovlašćena lica pola dana nakon hemijskog hazarda nalaze mrtve ljude, do kojih se ovlašćena lica nisu udostojila doći.

Ali, ako se malo uputite, pročitaćete da je i taj nesrećni čovek – šofer iz Turske – verovatno umro od smrti. U Turskoj bi možda umro nečijom krivicom, ali u Srbiji je umro kako svi umiru, redom.

Pišu tabloidi da je možda pao sa nadvožnjaka, možda imao udes, i po svemu sudeći se „manjem regionalnom incidentu“ uopšte ne mogu pripisati ljudske žrtve. Priroda je to, umreš kad ti je vreme.

Setićete se „manjih regionalnih poplava“ 2014. u Obrenovcu kad su pukle trošne brane, a vlasti prvo pozvale ljude da ne mrdaju iz kuća, a onda ih kudile što nisu hteli iz kuća pa su se podavili.

Predsednik opštine postao je gradski menadžer, gradonačelnik je postao ministar, i već ta unapređenja govore da je u Obrenovcu sve rađeno po pravilima službe te su za smrti dopola krivi građani, a otpola sudbina.

Ako ste zlopamtilo „manjih vazdušnih incidenata“, znate za izvesni helikopter sa izvesnom posadom i bebom, a koji je pao 2015. godine nakon komande da po magli leti na Surčin kako bi ga tamo herojski dočekali ministri, a Informer javio o herojskom dočeku. Istraga je naravski pokazala da niko nije kriv. Ako i jeste, onda pilot koji da je bio pijan. Karma.

Ako u vašoj memoriji ima mesta i za „manje komunalne incidente“, setićete se noćnog čuvara iz Savamale koji je 2016. umro mesec dana nakon što su maskirani banditi srušili „par udžerica“, a njega vezali. U bolnicu je došao navodno u predinfarktnom stanju, ali je zvanično umro od gastroenteroloških muka. Tja, ljudi su smrtni.

Ako vam je pamćenje kao Aleksandrijska biblioteka, pa se sećate i „manjih saobraćajnih incidenata“, onda znate još za tričavi udes iz 2017. kad je aktivista SNS poginuo pretrčavajući autoput da na stubove lepi plakate sa Vučićevim likom. Jašta se ispostavilo da ga niko nije terao, nego, eto, čovek platio entuzijazam glavom.

Za ljubitelje iste kategorije, ima i ono kad se 2019. automobil sa glavešinom SNS zakucao u automobil nesretne žene na naplatnoj rampi u Doljevcu. U stvari, možda i nije baš tako bilo jer je neka misterija pojela ključna dva minuta snimka sigurnosne kamere. Ah, valjda je Bog tako hteo.

I tako dalje, i tome slično, shvatili ste – nadležni nisu nadležni, odgovorni nisu odgovorni, svako je kovač svoje sreće. Uostalom, da su partija i država nadležni za smrt, postojalo bi Ministarstvo smrti. A tako nečeg nema čak ni u zemljama koje još nisu dostigle stepen napretka u kojem svako živi dok mu ne kucne čas.