Sećanje u našim sećanjima

Kolega je tvrdio da bi nekom moglo pasti na pamet da, krijući se iza roditelja stradale dece – poruši celu školu kako bi gradio memorijal.

A onda, rekao je, samo je korak od toga da tu umesto škole nikne stambeno-poslovni kompleks sve u ime slavnog koračanja u budućnost.

Ma daj, rekao sam, stanovi i šoping na mestu onolike tragedije? Da bi se našao kakav „investitor“, u to uopšte ne sumnjam, ali valjda ni naprednjaci nisu toliko ludi da to omoguće.

Sad više nisam siguran. Jer, da je kolega pre desetak dana pričao kako bi naprednjacima moglo pasti na pamet da, šta znam, daju zetu Donalda Trampa da na mestu Generalštaba gradi luksuzni hotel – isto bih rekao da valjda ni naprednjaci nisu toliko ludi.

Ala bih se zajebao! Eno ga Trampov zet već objavljuje kompjuterske slike budućih zgradetina, sve pršti od stakla i čelika, u Dubaiju od zavisti grickaju nokte.

Kome deluje da će najskuplje parcele u Beogradu postati privatno gradilište jednog zeta, i da će onde gde su Amerikanci istresali bombe (kako se to eufemistički veli, „bez mandata UN“) sada neki Amerikanci mlatiti pare, taj bi trebalo opet da razmisli.

Da se zapita da li takvim grešnim mislima preprečava put napretku Srbije?

Jer, to je cela poenta, budućnost naše dece, napredak, a ako se tom prilikom naprednjački biznismeni i pokoji zet obogate, vala su i zaslužili.

Što mi reče jedan naprednjački bot na Tviteru: „Cilj svega je da imamo uređen i lep Beograd, a sećanje na NATO agresiju će uvek biti u našim sećanjima.“ Sećanje u sećanjima – ovakvu jednostavnost ni Bukovski nije postizao.

Stvar podseća na argumente kojima je Beogradu oduzeta železnička stanica u centru grada te naselje zvano Beograd na vodi preti da se izduži do Ade Ciganlije i proguta ceo onaj zatucani i zastareli Beograd.

Verovatno je zaludan posao u ovu stvar se upustiti pravim argumentima – ljudi na vlasti su shvatili da mogu raditi šta im se prohte, pa i to da marifetluke pokriju stupidnim obrazloženjima koja se će umnožiti u milion kopija putem odanih glasila.

Ali, svejedno, hajde da probamo.

Prvo, najslabija kritika je estetske prirode.

U Krugu dvojke je bilo mnogo coktanja što uz Savu niču nekakve staklene grdosije i falusoidna kula, te ne uklapa se u Beograd, te ružno je.

Ta kritika uvek ima nešto od polaganja tapije na to kako će izgledati grad.

A Beograd, više nego većina gradova na svetu, dokument je epoha u kojima je građen. Pačvork kaldrme i brutalizma, pa što ne bi sada bio i ovog Dubaija za početnike.

Drugo i direktno u vezi sa prvim, valja se opirati tumačenju prema kojem je svako ko je protiv ovakve naprednjačke gradnje predstavljen kao zagovornik pacova, zmija, narkomana, ćumeza i ruina. Kao protivnik napretka.

Jer neće biti da je iko suzu pustio nad zarđalim vagonima na zaraslim prugama uz Savu.

Kao što valjda niko ne misli da Generalštab treba da ostane onakva ruina.

Ama to ne znači da se odobrava ovakvo korišćenje tog prostora.

Treće i najvažnije, zašto pričamo o tome kako urediti javni prostor, a ne recimo o tome kako Vučić uređuje svoju dnevnu sobu?

Zato što oni u svoja četiri zida mogu baš kako im se prohte i to se nas ne tiče, ali javni prostor je polje javnog interesa.

Kakav javni interes može biti u luksuznom stanovanju, hotelima i šoping-molu?

Neki će ljudi imati da plate četiri ili pet hiljada evra za kvadrat stana i blago njima, ali opet – šta se to nas tiče?

Da su građeni socijalni stanovi pa i nekako, ali ovako – nikako.

Četvrto, ova vlast se ponaša kao šaner koji je po ceo dan na telefonu i „završava stvari po gradu“, a na pitanja o poslovima odgovara: „Ma neka moja šema, nebitno.“

Tako i ovde – pogodba bez tendera, a javnost neka ne brine, obavestiće kad sve bude gotovo, uostalom tolike zgradetine nećete moći da previdite.

Peto, ovaj kolumnista se retko nađe uvređen na nacionalnoj osnovi, a kad se nađe, nekako ga najčešće uvrede baš oni kojima su grudi poplavele od patriotskog busanja.

Evo nam ide okrugla godišnjica, četvrt veka od bombardovanja, a mi je provodimo uz vesti da će Amerikanci zgrtati pare usred Beograda, onde gde su ubijali i rušili.

Jeste se Vučić pajtao sa Klintonom, jeste dvorio Blera i Šredera, koje je onomad hteo da hapsi, ali ovo je čak i od naprednjaka previše.

Mačku o rep da se okači priča o „širenju prijateljstva“ dva naroda gradnjom hotela i apartmana za bogatu klijentelu. Da su Amerikanci bez pitanja i uslova dali pare da se Generalštab konzervira i pretvori u prostor sećanja, kulture, mladosti – to bi bilo štogod. Ovako je tek pravdanje gramzivosti.

Bezobalna gramzivost – moć, vlast, pare, pare, pare – u tome je cela poenta.

Zato ne treba da čudi ako jednog dana neki biznismen objavi kompjuterske slike budućeg stambeno-poslovnog kompleksa na mestu škole „Vladislav Ribnikar“.

Opet ćemo pričati iste priče, ali nema sumnje da će se naći neki pregalac da nam pojasni:

„Cilj svega je da imamo uređen i lep Beograd, a sećanje na masovno ubistvo će uvek biti u našim sećanjima.“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.