Sećate se doba bez čokolade?

Ako iz ovog preciznog opisa niste razumeli, Dačić nije govorio o devedesetim godinama kad se ginulo, bili su zbegovi, novčanice sa previše nula, kad su likvidirani politički protivnici i novinari.

Ne, govorio je o strašnoj vlasti dosmanlija koja je potrajala jedva tri godine dok on, Dačić, nije podržao Koštuničinu vladu. Tada je nekako pretekao sa svojom partijom.

„Vreme posle 2000. godine je bilo vreme velike histerije, nasilja bez ikakvih suđenja, vreme kriznih štabova“, kazao je Dačić u emisiji „Relativizacija“ – sasvim prikladan naziv za ovu priliku.

Molim čitateljku i čitaoca da iz ugla oka obrišu suzu izdajnicu što je potekla zbog strašne sudbine socijalista i da, ako ikako mogu, čitaju dalje.

Dačić, čovek koji je najbolje ovladao kunstom političkog preživljavanja, u jadikovkama na tmurnu vladavinu dosmanlija ipak zaostaje za Vučićem. To ne čudi jer Vučić u period nenarodne vlasti broji sve do 2012. godine, dakle i ono kad je Dačić bio u vlasti.

Prvi među nama, kad se razmaše, sve te godine predstavlja kao vreme kad se malo radilo i mnogo kralo, narod je grcao gladan, go kao pištolj, sve jašući magarce po puteljcima umesto da vozi novim auto-putevima.

Nije bilo fabrika, nije bilo čokolade. Ako mislite da preterujem, podsećam na otvaranje pogona nekog švajcarskog konditora u Novom Sadu, bilo je to pre svega dve godine: „Srbija je sada na mapi onih koji prave čokolade“, rekao je Vučić, „ovo je velika stvar za našu državu.“

Strpite se samo još malo pa ćete jednom čuti da pre njega, Vučića, nije bilo ni mleka jer nije bilo krava. Lično će prvi među nama stisnuti vime neke muzare i reći – „Evo, doneo sam Srbiji mleko, ovo je velika stvar za našu državu.“

O čemu je reč? Ljudima koji imaju moć nikad nije dovoljno da gospodare sadašnjicom. Zapravo je sadašnjica najmanje upotrebljiva u propagandi jer svako od nas danas ima neku muku, a današnje muke su najteže. Zato valja tumačiti prošlost i najavljivati bolju budućnost i leteće automobile.

Istoričari govore o „prekrajanju istorije“ ili „revizionizmu“. Više mi se dojmi nemačka fraza „Kampf um Deutungshoheit“, u slobodnom prevodu – borba za primat u tumačenju. Ko se nametne kao tumač, onome se veruje kao Domanovićevom vođi.

Na prvi pogled je to protivno zdravoj logici. Narod koji toliko voli kladionice da one niču na svakom ćošku i kipe od para jeste narod koji voli da proriče budućnost. Ali, ispostavlja se da voli da se pogađa i oko prošlosti.

Razume se, stvari su se desile kako su se desile, ne mogu se više promeniti jer nema vremenske mašine, to ni Vučić nije uspeo da izmisli. Ali ima tehnika ispiranja mozga, vrlo prostih uostalom, kao što su znali i pioniri masovne propagande Hitler i Gebels.

Ponavljati, ponavljati, ponavljati, i računati na to da je ljudsko pamćenje kvarljiva roba. Ponekog ćete ubediti da nisu devedesete bile kakve su bile. I da su dvehiljadite bile tamnica naroda, ne ponovile se!

Kad se teren tako pripremi, onda „logičnije“ zvuči Vučićeva preteća najava da Srbija bira između sebe same i nestanka. Glas za njegovu partiju je glas za Srbiju. Glas za „one druge“ je glas za propadanje, lopovluk i nestanak čak i tako banalne stvari kakva je čokolada.

A opet, toliko nametanje tumačenja vremena koja smo svi zajedno prošli govori o izvesnoj dekadenciji vlasti.

Kako se „njihovo vreme“ ispostavlja kao šarena laža, ekonomski boljitak kao fatamorgana, a mudra spoljna politika kao ćorsokak, to upornije i jače usađuju lažno sećanje na neka prošla vremena.

Po sistemu, možda sada ne teku med i mleko, ali zamislite da se vrate „oni“! Neće nas biti ni za pod šljivu.

U jednom trenutku, koji je možda već došao, i ta priča se potroši. Kao što Demokrate nisu mogle večno da računaju da će za dobijanje izbora biti dovoljno podsećanje na devedesete, benzin u plastičnim flašama i raspojasanog Šešelja sa pištoljem.

U jednom trenutku narod kaže: „Čekaj malo, pa ti si na vlasti deset godina, kako ti je uvek neko drugi kriv?“

Ali, usud je moćnih da ne vide kad je dosta. To nema ko da im kaže jer su se okružili ulizicama pa verglaju svoje, tumače noviju istoriju, proriču slavnu budućnost. Kad vide gde greše, tad je kasno.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.